"Брза мода", или како нас је јефтина гардероба скупо коштала

Присетила сам се недавно приче једне колегинице која је, приликом реновирања стана, открила орман са гардеробом баке свог мужа.

Бака је била позната као дама са стилом, па је орман био право модно благо. Цех за хемијско чишћење јесте био позамашан али је, када се све сабере и одузме, ипак била на добитку.

Нарочито када се узме у обзир да је данас тешко купити одећу коју бисте неком оставили у аманет. Мислим, наравно, на одећу коју обични смртници могу да приуште.

Управо због нас, обичних смртника, наводно и јесте смишљена "брза мода". Мода која не кошта много, са модних писта брзо стиже у продавнице и још брже заврши на сметлишту.

Избор одеће у продавницама се често мења, па вам се чини да гиганти "брзе моде" током сезоне избацују на тржиште више колекција.

Реч је, заправо, о добро разрађеној (неки ће рећи перфидној) стратегији која вас наводи да сваки пут када ушетате у продавницу нешто и купите. Пред собом (и другима) се правдате како сте "јефтино прошли".

Колико нас та јефтина мода заправо скупо кошта, интензивније је почело да се говори тек последњих неколико година.

Колико се воде потроши да би се направила само једна памучна мајица, колико отпадних вода доспе у реке и колико неразградивог синтетичког текстила заврши на депонијама.

Етички аспект "брзе моде" додатно је загађен када се узму у обзир услови у којима раде они који ту одећу праве и то колико су плаћени.

Док смо у потрошачком заносу не пада нам на памет да нека девојчица у Бангладешу ради за надницу која не досеже ни два долара дневно. Уосталом, Бангладеш је далеко.

Нажалост, свест се озбиљније не мења ни када се иста прича понови у вашем дворишту. И ту настаје зачарани круг.

Јефтину одећу купујемо зато што не зарађујемо довољно да бисмо куповали ону квалитетнију и скупљу. С друге стране, плате не могу да буду веће ако је циљ да се производи јефтина роба широке потрошње.

За све то време, зачетници концепта "брзе моде" су у врху листе најбогатијих људи на свету.

И тај проблем добацује много даље од модне индустрије. Куповина машине за веш некада је била велика инвестиција, али су трајале по тридесет година. Данас их се већина људи ратосиља чим прође гарантни рок, јер се поправка не исплати.

Неки гиганти "брзе моде" покушавају да поправе укаљани имиџ тако што прикупљају стару гардеробу да би је рециклирали, а купцима заузврат нуде попусте.

Међутим, шта уопште значи рециклирање одеће? Или рециклирање моде?

Рециклирање материјала од којег се прави или враћање у употребу одеће коју је неко одбацио?

Питање је, међутим, шта од одеће коју данас носимо завређује да пређе на следећу генерацију.

Да ли ће нешто од данашње одеће дочекати да једног дана буде "винтиџ"?

Можете ли уопште да замислите да нешто из вашег ормана једног дана буде откривено као "модно благо". Или да неки од аутомобила које данас возимо заврши на некој паради "олдтајмера".

Оно што не треба да замишљамо и што је сасвим извесно јесу гомиле ђубрета које остављамо генерацијама које долазе.