Економски програми странака пред изборе – чему ово служи, а уз то и не ради

Драган Ђилас, лидер странке Слобода и правдe, недавно је представио програм "Србија 2020", убеђен да економски модел државног капитализма може да проради у року од само шест месеци. "Мени стварно бројеви добро иду и мислим да ће се и они који о мени свашта пишу са тиме сложити", рекао је Ђилас на представљању ових мера.

План, између осталог, предвиђа повећање плата лекарима на 1.000 евра, медицинским сестрама на 600 евра, наставницима и васпитачима на 700 евра, бесплатне уџбенике и оброке за 800.000 ђака у српским школама. Нове мере мере повећале би расходе у буџету за 1,7 милијарди евра, а Ђилас је представио и план према коме би за њихово спровођење могао да обезбеди чак две милијарде евра прихода.

Нема сумње да се као инжењер Ђилас разуме у бројке, али то не значи да разуме буџет. Најслабија тачка његовог плана је то што трајне расходе у државној каси планира да покрије укидањем једнократних издатака. Конкретно, израчунао је да би повећање плата за 86.000 наставника буџет коштало 215 милиона евра годишње. Трајно.

Тај трошак би, судећи према плану "Србија 2020", на пример, могао да се покрије укидањем неких издатака, попут оног за изградњу националног стадиона од 250 милиона евра. Многи ће се сложити са оценом да је ова инвестиција непотребна, али она ће се у буџету појавити као расход само неколико година. Дакле, једнократно.

У такве непотребне трошкове Ђилас рачуна ауто-пут Чачак–Крушевац, изградњу пруге Сегедин–Суботица–Баја. Одустајањем од ових инвестиција буџет би уштедео 700 милиона евра, израчунао је.

Тачно је да се, када је о инфраструктурним инвестицијама и економској оправданости неких путних праваца реч, не води јавна расправа, али из буџетског угла гледано то је такође једнократни трошак.

Повећање плата наставницима, лекарима, васпитачима, трајни је издатак, тако да се за спровођење ове мере морају обезбедити и трајни приходи.

А као трајни приход обично се у фискалној политици рачуна повећање пореза. Странка Слободе и правде, међутим, рачуна на смањење оптерећења на зараде са садашњих просечних 61 на 54 одсто. То би, наводи се у Ђиласовом плану, приходе у буџету смањило за око 600 милиона евра.

Оно што не пише је да би само та мера дефицит у буџету повећала за 1,3 одсто. Са друге стране, додатни новац обезбедио би се повећањем акциза на дуван за 50 одсто, чиме ће се увећали приходи за 375 милиона евра.

Акцизе се, међутим, не повећавају дискреционо већ у складу са акцизним календаром, па би у случају таквог одокативног повећања, компаније које послују у области дуванске индустрије могле да туже државу и на суду добију одштету.

А Драган Ђилас, с правом, међутим, каже да Србија издваја превише за новчане казне и пенале због изгубљених судских спорова.

Није у праву када тврди да тај трошак износи само 120 милиона евра.

На жалост пореских обвезника, тај расход је много већи.

Па је тако буџетом за 2020. годину планирано да се по том основу потроши чак 22 милијарде динара, што је око 185 милиона евра.

То је, на пример, двоструко већи износ од субвенција за инвестиције, за које Ђилас каже да их треба укинути. Занимљиво је да је укидање ових субвенција предлагала и Српска напредна странка док је била у опозицији.

У сваком случају, издвајања за казне и пенале неспорно су велика. Увећана су два пута у односу на 2017. годину, а више од пет пута у односу на 2010. годину. И држава би заиста морала да преиспита зашто највећи део ових расхода потиче од оштета које Србија мора да плати због повреде уговора.

Подсећања ради, само за неизвршену обавезу по основу концесије за изградњу ауто-пута Хоргош–Пожега приватним компанијама плаћено је 1,6 милијарди динара, а на име старог дуга грчком "Митилинеосу", који је имао спор са РТБ Бором, 2018. године платили смо око четири милијарде динара.

Буџетом за 2020. годину планиран је новац и за обештећење Енерго-Зелене, али се не види о ком износу је реч.

Дакле, држава мора да направи анализу зашто губи толико судских пресуда, како би ове расходе смањила, али укидање ових издатака није могуће преко ноћи. Обештећење које је страни инвеститор добио на суду, Србија мора да плати.

У збиру, мере које предлаже странка Слобода и правде коштале би 1,7 милијарди, што би за шест месеци повећало дефицит у буџету за 3,7 одсто.

Са друге стране, Ђилас рачуна да, углавном укидањем неких, како каже, бесмилених издатака обезбеди две милијарде евра, што је око 4,4 одсто БДП-а.

Највећи део тог новца представљају једнократне мере, а њима се не може покрити трајни расход у каси. 

Део плана је и да се банкама наметне обавеза да камате и накнаде у Србију буду на нивоу земаља Европске уније. Нико, међутим, не може да гарантује ће након увођења те мере, стране банке остати да послују на српском тржишту.

План "Србија 2020", који је предложила странка Слободе и правде, и план "Србија 2025", који је лансирала владајућа Српска напредна странка, имају и једну заједничку тачку. Оба се, једним делом, заснивају на повећању потрошње.

У њима се полази од тога да ће повећање плата лекарима на 1.000 евра 2020. или повећање просечних плата на 900 до 2025. године повећати потрошњу.

(О економском плану владајуће коалиције читајте у тексту "Румунски сценарио руши српски сан о плати од 900 евра") 

То ће значити да ће више новца остајати у трговинама, као и да ће привреда погурана том додатном тражњом више производити.

Проблем је што овај рецепт важи за извозно оријентисане привреде, а Србија то није. У нашој земљи увоз је већи од извоза, па свако повећање потрошње значи и већу куповину робе из увоза.

У прошлости се таквим рецептом српска индустрија гурала у још дубљу кризу. Такве мере нису утицале на реално повећање стандарда и привредног раста, али су подстицале раст фискалног и платнобилансног дефицита, убрзавале инфлацију, повећавале камате на кредите.

По овом програму, ипак, странка Слободе и правде се не разликује много од онога што су пред изборе у новијој економској историји предлагале опозиционе странке.

Јер као алтернатива економској политици Александра Вучића данас делују мере попут опорезивања богатих, смањење пореза на додату вредност (ПДВ), смањење пореза на хлеб и основне животне намирнице, појефтињење струје, умањење пореза на имовину, уштеде на јавним набавкама од 600 до 700 милиона евра.

А управо је то, пред изборе 2012. године, предлагао тада опозициони СНС.