Румунски сценарио руши српски сан о плати од 900 евра

"Можемо ми свима да дамо све што пожеле. Као у 'Мајстору и Маргарити' Михаила Булгакова. Само што ће се те жеље претворити у нешто друго. Такве илузије не треба подгревати. Суштински, нема ничег лошег у томе да се људима повећају плате и пензије. Несумњиво је да ко то ради има добре намере. Али то би било исто као да на зграду са лошим темељима надоградите неколико спратова. И онда вам се цела конструкција сруши. Нека решења гора су од проблема."

Овим речима је у пролеће 2018. године одлазећи министар финансија Душан Вујовић објашњавао зашто повећање плата и пензија изнад привредног раста статика нашег економског система не може да издржи.

Свом наследнику Синиши Малом готово да је јавно исписао посвету на чувеном роману Михајла Булгакова. 

Зато актуелни министар финансија одговор на питање како током наступајуће петолетке дуплирати стандард, не треба да тражи у економским уџбеницима. Довољно је да консултује Булгакова. 

Није тачно да у економији нема магичних решења. Само што магија увек кратко траје, а пратећи ефекти, као и у свакој илузији, скупо коштају. 

Аутори билтена Макроекономске анализе и трендови (МАТ) израчунали су под којим условима просечна зарада у Србији може 2025. године да достигне 900 евра и да порасте за магичних 80 одсто. Позвали су се на Румунију, у којој су плате од 2013. до 2019. године порасле са 357,3 на 641,4 евра.

Краткотрајна илузија 

Нису, ипак, морали да иду даље од Србије. У не тако давној економској историји, и ми смо имали петолетке током којих су се зараде удвостручиле.

Тако је, на пример, 2003. године просечна плата износила 176 евра, да би 2008. године достигла 402 евра.

У том периоду привреда је расла по стопама већим од пет одсто годишње. Дуплирали смо стандард за само неколико година.

Али баш као у "Мајстору и Маргарити", велика илузија није дуго трајала.

Упркос значајном приливу капитала од приватизационих прихода, увоз је растао брже од извоза, а дефицит у спољној трговини дотигао је чак 24 одсто.

Незапосленост је била око 14 одсто, а инфлација је била двоцифрена (11,7 одсто). Буџет је био у дефициту (2,5 одсто).

Раст се није заснивао на извозу и производњи већ на увозу и потрошњи. Тако је Србија, практично на коленима, дочекала светску економску кризу. 

Уместо да гасе надолазећи пожар, креатори економске политике су тада кућу са лошим темељима, на коју су већ надоградили неколико спратова, полили бензином. И то једним наизглед магичним решењем.

Кредит за пензије 

Те 2008. године пензије су повећане за више од 30 одсто. Био је то додатни расход од неколико стотина милиона евра годишње, а новац за повећање обезбеђен је из кредита.

И ова илузија је кратко трајала јер је, изражено у еврима, 2014. године просечна пензија била мања него 2008. године.

Тако су се, као код Булгакова, жеље претвориле у своју супротност.

Пензионери знају како се то завршило. У лето 2014. године државу су од банкрота делила непуна три месеца, па су пензије смањене. 

За Србију је 2009. година била критична, а за Румунију – нулта тачка.

Ова суседна земља тада је применила оштре мере смањења плата и пензија. Србија је то учинила пет година касније – 2014. године. Случајно или не, Румунија је баш тада почела фискално да се опушта. 

И сада, пре него што креатори актуелне економске политике крену румунским путем, можда би требало пажљиво да прочитају и последње извештаје Међународног монетарног фонда (ММФ) о овој суседној економији.

Румунске грешке 

У њима се не споре високе стопе привредног раста, али се упозорава да је незапосленост достигла рекордне нивое, а да се дефицити у буџету и платном билансу Румуније повећавају. 

"Макроекономске неравнотеже постају све очигледније, подривају способност Румуније да издржи неповољне шокове, а када је о сустизању европског стандарда реч, постоји и ризик да би румунске зараде могле да успоре", наводи се у извештају ММФ-а о стању румунске економије.

Румунија, која је фискалну консолидацију прошла још на почетку кризе 2009. године, сада је суочена са новим захтевом ММФ-а за уравнотежењем јавних финансија како би се сузбили "близанци дефицити".

На крају, да би Србија до 2025. године достигла просечне зараде од 900 евра, плате би требало да расту од 10 до 12 одсто годишње.

Одговор на питање како да то достигне, Синиша Мали неће наћи листајући Фискалну стратегију, документ који је потписао.

У њему планира годишњи привредни раст од четири одсто. И неће бити довољно да на то дода инфлацију од два-три одсто.

За разлику на рачуну мораће да консултује другог аутора – Михаила Булгакова.