Зависност од капи за нос – пакао из ког сам једва изашла

Утвара скаче на мене и дави ме својим тананим рукама. Опирем се, батргам. Она све јаче стеже, немам даха, гушим се. Крај.

Будим се и дишем на уста врло дубоко. Мокра од зноја. Поново сам сањала да ме неко гуши. Нос ми је потпуно зачепљен, не могу да удахнем. Страх. Брзо тражим капи за нос које ми стоје поред кревета. Убризгавам и ноћна мора полако престаје. Мала боца поново ме је спасила.

Скоро три године сваку другу ноћ имам сам сличне снове. А све је почело благом прехладом.

Као и сваки пут пре тога, купујем капи за нос да олакшам себи дисање. И уместо да престанем после четири-пет дана, као што је докторка и препоручила, настављам да их користим.

Прво два-три пута дневно, а онда све чешће и чешће. Капи, спрејеви, свеједно. Нон-стоп убризгавам. На факултету, послу, у изласку, током састанака. На два-три сата. Ваздух пролази без сметњи, уживам.

Имам једну боцу у стану, једну у торби и једну на послу. Не смем да останем без своје дроге. Ако их нема, хвата ме паника да ћу да се угушим.

Неколико пута сам (знам да није хигијенски) жицкала од пријатеља да ми дају капи. Неки нису хтели, а неки јесу кад су видели да сам на граници да полудим ако их "сад и одмах" не убризгам у нос.

Ноћна мора недељне вечери 

Једне недељне вечери остајем без капи. Ниједна апотека не ради. Куда, како, шта даље? Лудим и осећам како ми глава пулсира.

У паници претражујем све џепове, торбе, фиоке, сваки педаљ у стану да нађем бар истрошену боцу и из ње исцедим кап. Нема.

Вичем на себе и сестру како смо биле тако глупе да останемо без резерве. Улећем у купатило, хватам се за каду и почињем да плачем. Нос запушен, ја се грчим, седам на плочице и не могу да дођем до даха.

Готово је, не знам шта ћу са собом. Ни сестра не зна како да ми помогне. Плаче и она. Немоћна, зове маму и тату да дођу из Ковина (50 километара од Београда) и они ми од куће доносе капи спаса.

Нисам се опаметила. Не видим знаке зависности. Настављам да их користим, увек имајући резерву. И тако још две године.

Готово уништена слузокожа носа 

После једне од ноћних мора са гушењем, решавам да из тог пакла морам да изађем како знам и умем. Не могу више да спавам са страхом испод јастука.

На прегледу код ОРЛ-а сазнајем да ми је слузокожа носа готово уништена. Њена природна боја је розикаста. Моја је била плава! Готово уништена.

Хемијске супстанце у капима и спрејевима замало су ми уништиле једину функцију носа –дисање, јер сам рођена без чула мириса.

Најзаслужнији за изазивање зависности били су, како сам сазнала, кортикостероиди у тим капима. Они су ми нос отчепљивали само привремено, ваздух је пролазио. А када њихово дејство прође, поново се јавља потреба за капима. И тако у круг.

Страх који паралише – побеђен 

Борба да вратим у нормалу трајала је дуго, сигурно око годину дана.

Током "скидања" са капи за осећала сам се као кад се Кристијана Ф. у књизи "Ми деца са станице ЗОО" одвикава са хероина.

Лекови, благи спрејеви, инхалације разним травкама – све по препоруци лекара. Колекцију од десетак различитих бочица сам побацала да не паднем поново у искушење.

Тресла сам се и плакала ако ми се нос и мало зачепи. Борба за голи живот. Знала сам, међутим, да нема повратка назад у онај пакао. Морала сам да издржим. Ни сама не знам колико ноћи нисам спавала.

Утвара је долазила све ређе, а на крају је и престала да ме посећује.

Тешком муком сам успела да се одвикнем. Зависност је, као и свака, оставила последице. Слузокожа носа је остала оштећена, па и сад понекад осећам потешкоће током дисања. И колико год се мучим са запушеним носем, не купујем.

У тај круг пакла не улазим више. Знате ону "отрови се чувају у малим боцама"? Фармацеути, разапните ме, али верујем у то.