Партизан и(ли) Звезда – могу ли се волети истовремено

"У кошарци сам навијао за Партизан, у фудбалу навијам за Звезду", одговор је једног од учесника у РТС-овом квизу Потера на питање за кога навија, а подигао је велику прашину на друштвеним мрежама.

Коментари су углавном били негативни – како је то уопште могуће? Можда је одговор помало шизофрен, како је рекао и сам такмичар, али мислим да је у суштини погрешно питање.

Ако навијаш за два клуба, Партизан и Звезду, макар и у различитим спортовима, ти и ниси навијач – а то свакако не значи ништа лоше, ма шта неко мислио о томе.

Навијање за неки клуб није ствар избора. Можда јесте у почетку, иако се многи опредељују за један од два највећа српска клуба не самовољно, већ као последица утицаја ближе околине, превасходно рођака. И то у раном детињству, када логика и рацио нису на максималном нивоу развоја.

Тако је било и са мном. Отац ме је некако определио, иако ни он сам није био навијач по мојим стандардима. Љубав према клубу сам развијао самостално, без обзира на бројне утицаје са стране који су сугерисали да сам изабрао погрешну страну.

Једном када се определите – повратка нема. Онај ко може да мења клуб за који навија, заправо и није навијач. Може бити симпатизер, поштовалац, заљубљеник у спорт, али никако навијач. Може да буде чак и стручњак за неки спорт, али не и навијач.

Да буде јасно, када кажем навијач не мислим на оне којима је то занимање или људе који "навијају" из неког материјалног интереса. Ту мислим искључиво на оне који ће волети клуб без обзира на резултате, квалитет игре, безидејне играче, безидејније тренере и још горе управе...

Обројавање дана, сати и минута до почетка утакмице вољеног клуба саставни су део свакодневног живота. Та два сата док траје утакмица све остало престаје да постоји. Једини проблеми које имаш у животу налазе се на терену, испред тебе. 

Навијање за вољени клуб је ствар најдубље емоције, нешто што се осећа и проживљава, без обзира на лепе и лоше ствари. Скок адреналина као последица победе игра посебну улогу у животу сваког навијача, а туга због пораза или губитка титуле некада је довољна за дане или недеље бедака.

Ко спорт не доживљава тако – није навијач. Слично као у неким другим животним сферама. Ко промени религију, никада заправо није био прави верник. Постоје људи који мењају држављанство, из различитих разлога, али опет само једну отаџбину доживљавају као своју.

Може да ми се свиђа како неки други клуб игра, могу чак да симпатишем и клубове из неких других држава и желим им победе, купове, трофеје...

Могуће је да одем на њихове утакмице, чак их гласно и подржим, али у срцу постоји само један клуб за који ћу навијати до краја живота, без обзира на све.