Ко ће бити европски комесар за колективно несвесно

Од четири Јунгова архетипа, за Европу је у овом часу најзанимљивији онај трећи: државник. Овај архетип отвара читаво поље недосањаних снова целих нација, а ти снови су више него забрињавајући. Европа јесте најопаснији континент не само по томе што су ту вођени најкрвавији ратови, већ пре свега стога што је неравномеран и често противречан и неправедан развој или застој различитих нација и у Европску унију узидао читаву силу комплекса који нису разрешени и сад изнова траже одговор.

Кренимо од свог дворишта. Колективно несвесно у Срба никад није досањало сан о "приморско-вардарској Србији" од Скадра до Битоља. Не сањају овај сан сви Срби, нити читава Србија, али аркадијска представа о тој "дивној земљи" која је ујединила море Скадра младе Гојковице, са горама свете косовске земље и "старом Србијом" још живи на наличју наше индивидуалне свести. Тешка мука!

Хајдемо зато брзо до суседа. О великој Албанији толико је знано да не вреди трошити хартију. Црна Гора је свој недосањани национални сан озваничила на прослави десет година од независности, али и хиљаду година од државности, када је провукла невероватно кривудаву линију између данашњице и миленијума од смрти светог Владимира дукљанског. У Мађарској као да још кружи авет "трианонске Мађарске". У замку Трианон, да подсетим, 4. јуна 1920, потписан је споразум између Мађарске и савезника из Великог рата којим је некадашња краљевска Угарска узгубила готово две тећине своје К-унд-К територије и овај догађај урезао се као ожиљак на националној историји.

Али национални комплекси нису само својствени малобројнијим народима. И многобројнији народи имају своју "ахилову пету". Немачка је 2012. покушала да политички уновчи своју економску снагу и постане стални члан Савета безбедности УН. Одбијање овог захтева оставило је последице на новију историју ове земље, јер је белодано показало да победници и даље мисле да Други светски рат није завршен.

А кад смо код победника, Французи се, рецимо, никад нису сасвим пробудили из најружнијег сна XX века у којем се Хитлер слика испред Ајфеловог торња. Слаба је утеха за Французе изгледа била то што су их саботаже покрета отпора, на крају Другог светског рата учиниле победничом нацијом и чак учесником четворне поделе Аустрије, Беча, Немачке и Берлина. Француска зато не претаје да сања о јакој француској нацији, што је основа програма све грлатије Марион Лепен.

Хајдемо брзо и на свевер. Није тачно да и тамо нема националних предрасуда. Да је "нешто труло у држави Данској" још помало мисле и Норвежани и Швеђани, јер су ове три државе некад биле троједина Данска, а тада велика држава Данска владала је и добрим деловима Исланда, па и данашње Немачке. После Другог шлезвичког рата 1864. године, Данска је била присиљена да уступи покрајину Шлезвиг-Холштајн Пруској, што је био пораз који је оставио дубоке трагове у данском националном идентитету.

Кад се наведеним националним предрасудама додају словеначке, словачке, аустријске, италијанске, кипарске, македонске, грчке, турске, шпанске, јасно је да готово нема земље Старог континента која није узидала неки комплекс у заједничку Европу. Стога се након "Брегзита" високи европски комесар за неиспуњене националне снове намеће као помало митски, али у овом тренутку готово неодложни јунговски европски функционер.

А шта би, за сада измишљени Комесаријат за јунговску колективну подсвест, могао данас да учини? Национални снови претендују на исте територије, те је испуњење патриотског сна чак и једне нације толико опасно да га свакако треба обуздати. О остварењу свих националних снова не вреди ни говорити, јер би то значило нови паневропски рат који наш континент зацело не би преживео. Ипак, принуда овде неће дати добре резултате. Колективно несвесно је тема којом далеко одговорније треба да се позабаве историчари.

Сваки национални сан обојен је најсветлијим бојама, оглашава се химничним тоновима и –захтева да се гледа издалека. Само у свом паушалном тоталитету он може да опстане као архетип. Свима који нешто знају о историји, јасно је да се овај архетип побија једино приближавањем или укрупњавањем, јер нема светле историје, од старих Грка до данас, већ само политичке, прагматичне, својевољне и тврдоглаве повести коју исписују великани.