Читај ми!

четвртак, 21.08.2025, 05:50 -> 09:21

Извор: РТС

Аутор: Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

Госпа, Томпсон и битка за Хрватску од сто посто

Концерти Марка Перковића Томпсона, одржани у Загребу (5.7.) и Сињу (4.8.) доминантна су тема овог лета у хрватској јавности. Реакције на реакције на те рок концерте посебног типа доминирају на насловницама чак и преко тема као што су мировни преговори око Украјине, или нереди у Србији. Два последња низа ланчаних реакција су кренула из фрањевачког Светишта Госпе Сињске и Општинског државног тужилаштва у Сплиту. Сваки има своју наративну линију, заједничко им је само то да крећу од претпоставке како је Перковић погрешно схваћен (каже Црква) и угрожен (сматра Тужилаштво), те да га треба бранити од „гласне мањине“.

Најпре црквена линија. На главном мисном/литургијском слављу пред сињским Светиштем Чудотворне Госпе Сињске, гвардијан фра Маринко Вукман је (15.8.) рекао: „Нека пате, и нека у тој патњи умру они којима смета ваше заједништво, ваш долазак у цркву, ваша пјесма и љубав према Богу, Цркви и свом хрватском народу, ваша радост и заједништво које је посебно заблистало на концертима нашега Томпсона у Загребу и Сињу“.

А гвардијан (назив за фрањевачке опате) Вукман је то морао да каже тако директно, јер је његов претходник, селектор хрватске фудбалске репрезентације Златко Далић, на истом месту који дан раније говорио превише индиректно.

Место и тајминг су врло битни.

Време: Далић је одржао говор, скоро проповед, одмах иза мисе 6. августа на Деветницу, кад почиње одбројавање за Велику Госпу, код католика 15. августа. Зашто он као лаик? Позвали га Фрањевци.

Место: Црква Сињске Госпе већ три века важи за симбол религиозне, културне и националне одбране, најпре од Турака, па онда од сваког ко је покушао да доведе у питање идентитетску основу тог простора, која тече преко Фрањеваца. Нуклеус светишта је богато украштено платно Девице Марије, које је спашавано из босанског Прозора пред турским надирањем и око 1700. пренето у Сињ. По стилу се претпоставља да долази из венецијанске високе ренесансе, али детаљи нису сигурни. Оно што је битно за данашњу причу је да је око те слике подигнута црква у Сињу, која на Дан Велике Госпе постаје најзначајније маријанско светиште у Хрватској.

Ту је чињеницу уважао и Ватикан кад је пре годину дана Светишту Госпе Сињске доделио титулу папске базилике/basilica minor. Папска базилика не значи да их Папе воде. То је почасни назив који показује да су такве цркве посебно блиске њиховом срцу. Да су важне, па је сходно томе важно све што се у њима каже.

У тој прилици везаној синергијом религије, историје и сасвим приземне политике, селектор „Ватрених“ Далић је рекао неколико ствари које се тичу секуларне јавности, од којих је овде битна једна: „Без обзира на нападе гласне мањине која нас стално вријеђа, која не воли и неће Хрватску, наша се младост поновно пробудила и на то сам поносан. Нека само тако наставе. То је наша Хрватска и то смо ми Хрвати.“

Боинг 747 и курс граматике

Далић није познат као умни човек. Хрватска секуларна јавност се одмах бацила на ту чињеницу. Колумниста Јутарњег листа Анте Томић је коментарисао (16.8.) да би пре он, Томић, „саставио боинг 747 него Далић реченицу“.

Али, граматика је једно, порука друго. А из Далићеве изјаве о „гласној мањини (...) која неће Хрватску“ секуларна јавност је без проблема конотирала да се мисли на њу. На све оне у Хрватској који су били згранути не толико Томпсоновим концертима, јер он стално пева једно исто, него јавним одазовом на њих. Који су згранути да Томпсон одједном постаје најбитнији структурни елемент хрватске државотворности, и то скоро три и по деценије након стварања самосталне Хрватске.

Укратко, Далићева изјава користи Томпсона за успостављање сасвим новог типа присије и репресије против „гласне мањине“, то јест либералне, секуларне и проевропске јавности. Срби у Хрватској ту нису примарни адресати, јер је актуелна тема Томпсон усмерена на дисциплиновање Хрвата.

Прва се против Далића дигла заступница у Сабору Далија Орешковић, кад је на својој Фејсбук адреси написала (8.6, овде нешто скраћено.): „Златко Далић је један од оних који злоупотребљава своју популарност утемељну на спортским успјесима, за ширење лажи и стварање подјела у друштву. Нетко 'њих' не напада, нити младе који наводно воле Бога и Хрватску, само се оправдано осуђује усташтво, уstaшко знамење, рехабилитирање НДХ и прекрајање нашег идентитета и наше повијести.“

Као што је Орешковићка одмах схватила шта је Далић хтео да каже, тако је фра Вукман одмах схватио шта је Орешковићка рекла – да препознаје рукопис Цркве у мобилизацији јавности против „гласне мањине“. А „гласна мањина“ би била она која није или није посебно религиозна, није националистичка, иако јесте национална, која не мора да воли Југославију ако је не мрзи, и не мрзи Хрватску ако не иде на Томпсонове концерте.

Те „гласне мањине“ је, како је полуозбиљно констатовао Томић у својој колумни, остало пет одсто у Хрватској. Сад су Далић немушто, Вукман кристално јасно кренули у поход да притиском и забијањем на стуб срама ућуткају и тих пет одсто.

Шта је још рекао гвардијан Вукман на Велику Госпу пре него што је бацио анатему „нека пате и нека у тој патњи умру“ сви који не препознају богобојазност Марка Перковића? Између осталог и ово: „Нека се сакрију у мишију рупу и нека се сраме као неке Орешковићке када приговарају нашем изворнику Далићу што он има тражити у Сињу и позивати на хрватско заједништво. Нека се она срами!“

То што говори Вукман су корпоративистички притисци, „зазиви за корпоратистичку Хрватску, позиви војсци, полицији и руљи“, коментарисали су Миљенко Јерговић и Драго Пилсл на платформи autograf.hr.

„Имам поруку за човјека који ми је нацртао мету на чело“, реаговала је Орешковићка.

„Вукманов говор је био политички памфлет“, рекао је за Јутарњи лист социолог Иван Балабанић.

Да ли је то уопште хришћански...?

Вукманова намера да доврши културни рат у Хрватској је била превише и за Вечерњи лист, медиј близак расно-националним и клерикалним круговима. Вечерњаков специјалиста за религију Дарко Павичић је с гвардијаном водио интервју, који се овде у сажецима преноси.

Павичић: „Фра Маринко, све гори након Вашег говора на крају мисе на Велику Госпу – како сте као свећеник могли казати икoме нека пати и нека умре у тој патњи?“

Вукман: „Никада није била моја накана повриједити било кога, него снажно подсјетити на оно што Свето писмо јасно говори. Пророк Езекијел свједочи: ‘Ако се безбожник не обрати, умријет ће у свом гријеху’ (Ез 33,9). И Исус сам каже: ‘Ако не повјерујете да Ја јесам, умријет ћете у својим гријесима’ (Ив 8,24). Дакле, није ријеч о проклињању нити о жељи да икоме буде зло, него о истини вјере – да устрајавање у гријеху води у пропаст.“

Павичић: „Је ли таква изјава уопће кршћанска?“

Вукман: „Да, моја изјава јест кршћанска, и то у својој сржи. Кршћанска вјера никада не уљепшава истину нити скрива озбиљност посљедица гријеха и одбацивања Бога. Исус Крист није говорио само о љубави и милосрђу, него и о суду, обраћењу и посљедицама живота без Бога. (...) Кршћанска је љубав управо у томе да човјека упозоримо када иде путем који води у пропаст. Рећи истину јест кршћански чин.“

Закључак Павичића: То је и удар на Далију Орешковић, на особу! „Нека пати и умре у тој патњи“ док не схвати теолошки смисао Томпсонове и лирике и Далићевог дриблања. „Ако се безбожник не обрати, умријет ће у гријеху“ значи да ће свако ко као Далија „не верује у нашу, Томпсонову Хрватску“, умрети у греху.

Да је Вукман по свим критеријумима логике и језика у том интервјуу још једном анатемисао Орешковићку, показује последња насловница „Хрватског тједника“ (14.8.). На њој су представљене три "corpnice vulgaris“ Далија Орешковић, Влатка Покос и Северина као „вештице обичног“ или „домаћег типа“ које су критиковале Томпсона и Далића.

Ко у глави има хронологију рата с почетка деведесетих, сетиће се текста „Вештице из Рија“, објављеног у недељнику Глобус. Јелена Ловрић, Славенка Дракулић и Дубравка Угрешић су прозване „вештицама“ зато што су на конгресу ПЕН-а у Бразилу „опањкавале домовину“. Свима је живот био драстично промењен после тог текста, неке су емигрирале, неке се повукле из јавности.

Годинама касније сазнало се да је текст писао Туђманов саветник за медије, социолог Славен Летица († 2020). Далија Орешковић је његова бивша снаха, мајка његових унука. Кад сада њу неко у десничарском листу назива „вештицом vulgaris“, онда је то порука и претња намерно инсценирана као друга епизода породичне историје.

Једном кров, другом тераса

Други наративни низ креће из права.

Државно одвјетништво (тужилаштво) из Сплита је прошле седмице подигло оптужницу против Данке Дерифај, тада новинарке РТЛ-а, њеног сниматеља Петра Јањића и Томпсоновог суседа Бранка Миодрага „због казненог дјела нарушавања неповредивости дома Марка Перковића Томпсона“.

Наравно, поставља се питање, и Деривајева га ових дана поставља у свим медијима који је хоће, уз пуну подршку Хрватског друштва новинара, зашто сада, кад је „гласна мањина“ кренула на Томпсона, и зашто уопште, четири године након инкриминисаног дела.

За правну рекапитулацију коришћена је оптужница сплитског тужилаштва, као и писање хрватских медија.

Дело: У августу 2021. Дерифајева се са камераманом Јањићем и станарем насеља на сплитском Жњану попела на терасу објекта у коме живи Марко Перковић са супругом и петоро деце. Дерифајева и Јањић су за емисију РТЛ Директ снимали прилог о Томпсоновој наводној/стварној узурпацији суседовог крова. Тај сусед, Бранко Миодраг, додао им је лестве да се попну, онда се још двадесетак минута шетао с њима по тераси док су снимали. У кући је било троје Перковићеве деце у тинејџерском узрасту, која су позвала полицију.

Дерифај и остали су побегли пре доласка полиције, али су их одале сигурносне камере. А и да нису, све је после било објављено на РТЛ-у, јер Дерифајева није упала као лопов, већ као истраживачка новинарка. Јасно, по закону се ни то не сме. И истраживачко новинарство мора да ради унутар закона, иако границе свуда остају порозне.

Полиција је тада, 2021. закључила да нема елемената казненог дела. Општински суд у Сплиту је то касније потврдио.

Епилог: Тачно четири године касније, Дерифајева и остали су сазнали, најпре из медија, да је против њих подигнута оптужница која их терети за „нарушавање неповредивости дома“. Прети им 4 месеца затвора условно на годину дана уз 150.000 евра судских трошкова. Ако се Перковићеви адвокати из Вишић & Вишић жале и добију, онда осам месеци на две године и 300.000 евра судских трошкова.

Позадина: Грађевинска фирма „Дал-Кон Инг“ је 2001. почела изградњу низа туристичких апартмана на Жњану, делу Сплита. Пројектом је било предвиђено приземље, четири спрата и посебна надоградња као пети спрат. Да је реч о ректангулараној згради, пети спрат би био мансарда, атика. Како се ради о земљишту под нагибом, са каскадним објектима где је виши спрат увучен у терен изнад нижег, створен је изглед Семирамидских висећих вртова.

Извођач је дошао до четвртог спрата и ту стао, јер су му пресушиле финансије. Није извео надоградњу, него је направио следеће: За три четвртине одобреног пројекта је успео да извуче употребну дозволу, а право за надоградњу је продао другој фирми која га је даље препродавала. Тако се догодило да је кров четвртог спрата претворен у заравњену подлогу која је постала нова честица за градњу, плац за нову кућу. Да ли легално или нелегално, о томе се дуго водио спор.

Једну такву надоградњу је купио Марко Перковић. Он је кров куће испод (у којој живи Бранко Миодраг) прогласио својим двориштем, ушао на њега, оградио га, подигао базен и теретану, уклонио заједничка постројења за заштиту од грома, ватре, воде и слично.

Такве ствари су занимале Дерифајеву, која је овде позната и награђивана као истраживачка новинарка. Зато се са екипом пела на кров, који не сме да се зове кров, већ тераса, двориште и заравњени терен. Хтела је да покаже да Томпсон у Хрватској може све, па и то да купи 532 квадрата, а накнадно легализује 1962 квадрата. Или, медији као Index.hr су израчунали, 183 евра по квадрату.

Као што је споменуто, полиција је у првом увиђају написала да нема назнака казненог дела. Кад је четири године касније „гласна мањина“ у непуна два месеца угрозила ширење толеранције на усташки поздрав „За дом спремни!“, тужилаштво у Сплиту је закључило да је угрожена и неповредивост Перковићевог приватног дома. Рокеру с терасе је била потребна не само клерикална, већ и правна заштита.

„Државно одвјетништво игра улогу Томпсоновог заштитника“, каже Дерифајева у интервјуу 18. августа за valter.portal. Десничарски медији такве квалификације одбијају као „левичарску фалангу“.

Згази пет посто, препадни тридесет посто, дисциплинуј педесет посто

Необично у томе је, осим што је све необично, темељност с којом се спроводи клерикализација и историзација хрватског јавног простора. Много је коментара грађанског центра и левице који се питају, зашто се сада, три и по деценије након добијања самосталности, шеснаест година након уласка у НАТО, дванаест година након уласка у ЕУ, одједном оживљава тема „ко то неће Хрватску“? Неће Хрватску или неће Томпсонову Хрватску? И још се таква тема заплиће са широког фронта, из религије, права, медија, из рок музике крви и тла, из Језекиља и старозаветног репертоара проклетстава.

Запањује, уз сво извињење, небитност актера на које је клерикални и национ-десничарски блок кренуо. Далија Орешковић је далеко од одређујућег фактора у хрватској политици. Она води једну од пет странчица од по једног парламентарца, окупљених око Социјалдемократске партије Хрватске. Сви скупа, с некад великим и утицајним социјалдемократама, они чине блок „Ријеке правде“, која има 18 посланика у Сабору од 151 места. Израчунато, тај леви центар држи једну осмину читавог Сабора. Једну осмину! Али и ту гласну мањину треба дозвати памети.

Ствар је у томе, како пишу Томић, Јерговић, Пилсел, Павичић и други коментатори гласне мањине, да се питање Томпсона одједном појавило као провала једнозначне историзације Хрватске. „За дом спремни“ је изгубио квалитет двоструког кодирања и постао single entendre на застрашујући начин – као устоличавање усташког наслеђа у стандард хрватских стремљења. Милом, увервањем, ако то не иде, анатемом.

Наступи фра Вукмана су потпуно оголели клерикални рукопис актуелних догађаја. Могао би се огласити врх Цркве у Хрвата са неком конкретнијом оградом, али тога по свему ништа, каже социолог Балабанић за Јутарњи лист.

Балабанић: „Реално гледано, врло је мало вјеројатно да ће услиједити oшtra осуда и дистанцирање од стране врха Цркве. Ако се Црква и огласи, вјеројатно ће наглашавати универзалне поруке Еванђеља, без експлицитног спомињања појединаца. Врх Цркве углавном се уздржава од отворених конфликата с харизматичним свећеницима који уживају потпору већег броја вјерника.“

Укратко, Томпсон је победио. Не тиме што је одржао два концерта под носем Европској унији. Не зато што је на њима окупио близу три четврт милиона (младих) људи. Не зато што намерева да суседа и насртљиву новинарску екипу стрпа у затвор.

Победио је зато јер је постао стожер око ког ће оживети мртва историја.

(извори)