ЕУ пооштрава миграциону политику – постаје ли Балкан локација за центре за повратак

О томе шта ове промене доносе, какве последице остављају на транзитне земље и где се у тој причи налази Србија, у емисији Првог програма Радио Београда „У средишту пажње“ говорио је извршни директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила Радош Ђуровић.

Неефикасност досадашњег система и секуритизација

Према Ђуровићевим речима, нове мере представљају наставак политике строжијег односа према миграцијама која се развија последњих неколико година. Главна намера Брисела јесте убрзавање реадмисије, будући да досадашњи систем бележи изузетно ниске проценте реализације.

„Подсетићу да до сада реадмисија, односно удаљавање или депортација људи из Европске уније, није давала добре, значајне резултате, и да је свега 20% оних који су били предвиђени да буду враћени у земље одакле су дошли, било и реализовано“, истиче Ђуровић и додаје да је европска политика управљања миграцијама практично падала на тесту враћања оних који немају основ за останак, што је довело до потпуне неефикасности.
Фокус новог концепта је на лицима која су починила кривична дела или се третирају као претња по националну безбедност и средину у којој живе. Ипак, поступак обухвата и чланове породица и децу, што отвара жестоке дебате у погледу права на породични живот, забрану тортуре и забрану колективног протеривања.

Ђуровић оцењује да су тренутне политике усмерене првенствено на „секуритизацију“ – посматрање целокупне миграције искључиво кроз призму безбедности. То доводи у питање низ међународних прописа, укључујући Женевску конвенцију о статусу избеглица, Повељу ЕУ о људским правима и Конвенцију Савета Европе.

Екстернализација проблема и притисак на Западни Балкан

Идеја о формирању центара за повратак у трећим земљама, према Ђуровићевим речима, представља покушај екстернализације проблема где земља дестинације жели да се ослободи миграторног притиска и распореди га на транзитне територије.

Иако је примарни план да се ови кампови разместе око Медитеранског басена - у Африци и Азији, Балкан се не сме игнорисати. Досадашња пракса, попут споразума између Италије и Албаније, показује да ови центри могу постојати и у нашем региону.

„Ми имамо на Балкану и територију Косова, која је закључила такав сличан споразум с америчким државама. Ми имамо такође Северну Македонију, која је водила споразуме са Великом Британијом. Не знамо какав је исход у погледу тих кампова за повратак. Такође постоји у јавности идеја да Црна Гора може да буде земља у којој ће бити стациониран један од таквих кампова, али није искључена ни Србија, а ни Босна и Херцеговина“, објашњава Ђуровић, напомињући да многе земље тренутно процењују шта тиме добијају, а шта губе.

Позиција Србије: Између европског зида и порозних граница

Србија се налази у специфичном и неизвесном положају. С једне стране, миграција кроз нашу земљу је интензивна и мешовитог је карактера – од избеглица из Украјине и Русије, преко људи из Азије и Африке, до радних миграната. Ђуровић наглашава да чињеница да људи овде траже помоћ охрабрује јер показује да земља у условима глобалне нестабилности нуди сигурност, али истовремено доноси и огромне изазове за систем.

Због чињенице да је Србија последња станица пред шенгенским простором, нова правила ЕУ и граничне процедуре могу узроковати да велики број људи буде одбијен и фактички враћен преко границе у нашу земљу. Док тренутни подаци са терена показују да се мигранти у Србији задржавају кратко - један до два дана, и настављају пут уз помоћ кријумчара, од средине јуна – када почиње примена нових мера, ситуација би могла да се промени.

„Са ове две промене од средине јуна, могуће је да се деси да овде имамо, да кажем, нагомилавање људи, сада не у неком драматичном сценарију, али да имамо дуже задржавање људи и онда проблеме који иду с тим“, упозорава Ђуровић.
Он указује и на регионални проблем недостатка координације:

„Просто, Србија тешко може да се ослони да - по питању миграције и судбина ових људи, сарађује са својим суседима где увек постоје тензије и одсуство слуха да се сарађује у том смислу. Такође, с једне стране, Србија има зид иза себе, а с друге стране има порозну границу. Кад кажем зид, мислим зид Европске уније на неки начин.“
Из ЕУ стижу уверавања да Србија неће бити остављена на цедилу и да ће јој бити пружена помоћ, као и да ће јужнији суседи морати да преузму део солидарног терета, али Ђуровић закључује да права слика о томе како ће се Србија носити са овим проблемом остаје да се види у наредним месецима.

Кријумчарење и рад "испод радара"

Коментаришући вести о проналажењу илегалних кампова миграната, попут оног за који се претпоставља да окупља држављане Авганистана, Ђуровић објашњава да је од краја 2023. године миграција отишла „испод радара“ домаћег система. Број прихватних центара у Србији смањен је са 19 на свега четири оперативна центра.

Због тога мигранти више не бораве у званичним институцијама, већ их организоване криминалне групе кријумчара смештају на периферијама урбаних места (Београд, Нови Сад, Суботица, Ниш) или на зеленој граници. Додатни изазов за институције представља и чињеница да у земљи борави велики број легалних страних радника који се визуелно не разликују од избеглица, што отежава идентификацију и праћење реалне ситуације на терену.

Бирократска решења из канцеларије не гађају суштину

На питање да ли нови договор дугорочно решава миграционе притиске, Ђуровић оцењује да је правац европске политике погрешан и да представља административну перспективу људи који нису на терену и не разумеју покретаче миграција.

„Мислим да је то перспектива из канцеларије, перспектива која је административна, бирократска, и да све ове мере које би имале за циљ да одврате људе да покушају да долазе, не гађају суштину, а то су узроци зашто ови људи долазе“, наглашава Ђуровић.
Померање људи уназад и формирање баријера не зауставља оне који беже од рата, насиља и животне угрожености, јер они немају где да се врате. Такве мере само повећавају њихову патњу и директно иду на руку кријумчарима који на њима зарађују још више новца.

Док мере могу имати смисла када је реч о чистој економској миграцији, глобална нестабилност и отварање нових ратних жаришта попут Судана или тензија у Ирану, примораваће људе да и даље беже „главом без обзира“. Дугорочно решење проблема лежи у подизању минималних услова за живот у земљама порекла, што је, закључује Ђуровић у емисији Првог програма Радио Београда „У средишту пажње“, тренутно тешко изводљиво због повлачења САД из многих програма подршке у Азији и Африци и немогућности Европе да сама изнесе тај терет.