Милош Војиновић: Амбасадор Жиро на КиМ урадио нешто што је у Француској кривични прекршај

Једанаест дана је прошло од Дана примирја, али и даље нема примирја када је реч о измештању спомен-плоче палим српским војницима у Првом светском рату, на иницијативу француске и немачке амбасаде у Приштини. Како коментаришете тај догађај?

Да будем искрен, ја сам заиста био шокиран када смо открили шта се, заправо, десило. Бонтон је француски концепт. То подразумева да постоје некаква правила понашања. Када ви одете код некога у госте, у његову кућу, сматра се непристојним да му померите објекат у библиотеци. Француски амбасадор, Оливије Жиро је урадио нешто што је у Француској кривични прекршај.

Он је померио, како су они сами признали – на њихову иницијативу – споменик српским војницима који су страдали у балканским ратовима и у Првом светском рату, како тај споменик не би био у кадру фотографије када се обележава Први светски рат. Да будем искрен, не само да сам био шокиран, већ и изненађен да једна земља која води рачуна о свом угледу као што је Француска, дозволи свом амбасадору и још се, за сада, не извини за такав нељудски гест.

Као што сте већ рекли, француска и немачка амбасада јесу признале да је то била њихова иницијатива, али образложење је да спомен-плоча није измештена већ само мало померена. Да ли је то оправдање?

Колико они не знају где се налазе, чак нису ни свесни да су на православним гробљима надгробни споменици увек окренути у једном смеру. Њихово објашњење је заиста неубедљиво. Ми смо сада уместо споменика српским војницима добили још један споменик француским војницима. Да будем искрен, заиста ми није јасно како та објашњења постоје, она јесу дата, али ми није јасно како је могуће да се ово догодило.

Ви сте се заједно са групом младих доктора наука писмом обратили министарствима спољних послова Француске и Немачке. Тражите извињење, односно извињење јавности у Србији и потомцима палих бораца, а тражите и да се спомен-плоча врати на првобитно место. Да ли сте добили било какав одговор?

Ту иницијативу је покренула група наших доктора наука из Велике Британије – Слободан Томић, Велимир Живковић и Михајло Попеску. Ја сам осетио потребу да се томе прикључим. Од амбасада Велике Британије и Немачке тражено је враћање споменика и затражено извињење. Никакав одговор до сада није стигао. Да будем искрен, ја одговор нисам ни очекивао, нити очекујем да ће бити враћан споменик.

Морам да додам да бих волео да видим и више реакција нашег Министарства спољних послова. Наша јавност заслужује да зна шта је амбасадор Србије у Паризу урадио, с ким је разговарао, каква је објашњења добио. Такође, и који ће бити наредни кораци да не оставимо ову ситуацију да се овако заврши.

Добили смо неке сигнале да Французи траже некакво решење да се ово поправи. Мислим да се, ако се не настави са притиском, никада ништа неће променити.

Амбасада Француске је пре недељу дана саопштила да ће размотрити техничке могућности да спомен-плочу врати на првобитно место. Верујете ли у то?

Не верујем. Оно што морам да додам је да је обележавање Првог светског рата посебно важно због бруталности тог рата. И након рата постоји једна велика традиција да нема везе на којој сте стране били. Није битно ко је био на којој страни 1914. или 1918. године. Просто, споменици се не дирају. У Београду постоји велики број надгробних споменика и гробова војника који су се борили на неким другим странама. Ми имамо бугарске гробове у Србији, ми имамо аустроугарске гробове, ми имамо немачке споменике. Никада никоме није пало на памет да то помера.

Мислите ли да је ово могло да се догоди без консултација са неким у Паризу?

Тешко ми је да говорим о томе како функционише француска дипломатија. Делује заиста да је ово било наруку једне особе или можда више њих, али то и није толико важно. Битно је да ли ће Француска урадити нешто по овом питању или не. И морам да додам, заиста ко год је смислио натпис на споменику Француској на Калемегдану, а тај натпис каже ‘Волимо Француску као што је она волела нас’, ту постоји једна доза, како бих рекао, начина да та реченица добије једно другачије значење како време буде пролазило.

За крај, да прокоментаришемо оно што се догодило пре месец дана, али у Косовској Митровици. Дакле, прекопано је српско гробље из периода 1912–1945. године. Мештани кажу – да би се прокопао пут до куће једног Албанца. Није први пут да се то дешава. Како заштитити нешто што не би смело да се дира ни под којим условима?

Српска православна црква и посебно Манастир Дечани, мислим да имају једну врло добру информативну службу која не само домаћу већ и страну јавност обавештава о свим догађајима на Косову, укључујући овај догађај где смо видели фотографије људских костију које се налазе на једном новоизграђеном путу. Мислим да не постоји рецепт како то може да се спречи. Мислим да је на нама да те ствари документујемо, да саопштавамо. Да ли ће неко имати слуха за то, то не можемо увек да обезбедимо. Међутим, важно је да се о тим стварима говори.

Један немачки новинар је скоро написао извештај о ситуацији на Косову и рекавши просто тек тако – Тужна је чињеница да су православна гробља скрнављена и, нажалост, то је неки консензус који постоји тренутно. То се констатује и ништа се не дешава.