Пети октобар, 23 године после – демонстрације којима је окончана владавина Слободана Милошевића

Почело је тако што је Савезна изборна комисија (СИК) оспорила победу Војислава Коштунице, кандидата Демократске опозиције Србије (ДОС) на изборима за председника СРЈ одржаним 24. септембра 2000. године.

Из СИК-а је саопштено да је Војислав Коштуница освојио 49 одсто гласова, што је према њиховим наводима, кандидата ондашње удружене опозиције могло само да одведе у други круг председничких избора заједно са Слободаном Милошевићем.

Боривоје Вукичевић, председник Савезног суда који је председавао СИК-ом, изјавио је да су приведене крају припремне радње за други круг председничких избора 8. октобра.

Савезна изборна комисија је, наиме, утврдила да "ниједан кандидат у првом гласању није добио већину" и саопштила да ће се обавити други круг гласања, након чега су челници ДОС-а "позвали народ Србије на блокаду свих институција".

Петооктобарски протест у центру Београда, као и вишедневни протести и штрајкови широм Србије који су му претходили били су реакција на ову одлуку Изборне комисије.

Удружена опозиција (18 странака и покрета) која је прогласила победу ДОС-а на председничким и локалним изборима позвала је грађане да се 5. октобра 2000. окупе испред Савезне скупштине и супротставе изборној крађи коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Милошевићевог режима.

ДОС је Слободану Милошевићу поставио ултиматум да до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима одржаним 24. септембра.

Захтевано је и да генерални директор, главни уредник и уређивачки колегијум Радио-телевизије Србије поднесу оставке, да РТС промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији.

Коалиција 18 опозиционих странака је тврдила да је њихов кандидат освојио 52,54 одсто гласова и одбацила могућност одржавања другог круга.

Војислав Коштуница, председнички кандидат ДОС-а, затражио је од Слободана Милошевића да призна пораз у првом кругу председничких избора и указао на опасност од избијања отворених сукоба у Србији.

Полиција није успевала да заустави демонстранте

Присталице ДОС-а су од раног јутра пристизале у Београд из целе Србије, предвођене опозиционим лидерима, а полиција је безуспешно покушавала да заустави колоне демонстраната на локалним и регионалним путевима.

Протестовао је велики број грађана, а група људи је, око 15.35, кроз прозор ушла у зграду парламента.

Током сукоба полиције и демонстраната чула се и пуцњава из ватреног оружја, а полиција је бацила сузавац у близини зграде Радио-телевизије Србије, док се багер пробијао до улаза.

Зграда РТС-а у Таковској улици је потом запаљена, а редовни програм РТС-а је престао да се емитује после 17 часова.

Славље и стрепња у ноћи између 5. и 6. октобра

Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТС-а.

Демонстранти су током целе ноћи били у центру Београда, славећи победу, али и стрепећи од могуће интервенције војске и других безбедносних формација режима.

Слободан Милошевић је 6. октобра признао изборни пораз, а Војислав Коштуница је 7. октобра положио заклетву пред посланицима Савезне скупштине и постао председник СРЈ.

У протестима је погинула активисткиња ДСС-а Јасмина Јовановић из Милошевца код Велике Плане, која је несрећним случајем пала под точкове камиона. Момчило Стакић из Крупња преминуо је од последица срчаног удара.

Током протеста повређено је 65 људи.

Спомен-обележје са ликом Јасмине Јовановић откривено је 5. октобра 2002. године у парку између улица Кнеза Милоша, Сарајевске и Мостарске петље, недалеко од места где је погинула.

Слободан Милошевић

Власт Слободана Милошевића у последњој деценији 20. века, обележили су ратни сукоби на простору бивше СФРЈ, санкције које је међународна заједница увела због улоге Београда у тим сукобима, као и бомбардовање НАТО-а 1999. године.

Слободан Милошевић је у априлу 2001. ухапшен, a два месеца касније изручен Хашком трибуналу, где му је суђено за геноцид у Босни и Херцеговини, ратне злочине и злочине против човечности у Хрватској и на Косову.

Умро је 11. марта 2006. од инфаркта, у својој ћелији у притвору Хашког трибунала.