Читај ми!

Аналогија: РТС као Би-Би-Си

„Новинари нису активисти и не би смели да буду разглас неке политичке опције или социјалног покрета“, сматра новинар Ђорђе Влајић. У специјалном серијалу подкаста Аналогија он говори о својим искуствима са РТС-а и Би-Би-Си-ја. Промене које су неопходне РТС-у, нису изводљиве преко ноћи каже Влајић и додаје: „Не може се сад узети метла и очистити метлом јавни сервис. Потребно је време и једно фино просејавање.“

„РТС је Би-Би-Си, таман онолико колико је Србија Велика Британија.“ Овако је некадашњи директор РТС-а Александар Тијанић одговарао на критике упућене јавном сервису. О својим искуствима рада на оба јавна сервиса у подкасту Аналогија говори новинар Ђорђе Влајић. Професионални пут од Радио телевизије Београд, преко РТС-а до повратка на Радио Београд Влајићу је омогућио да на сопственој кожи осети добре и лоше стране оба јавна сервиса.

Када уредник контролише новинара

Влајић се присећа како је почетком деведесетих припремио текст о приватизацији и отишао у студио да га сними за Дневник. У студио је ушао један од новопостављених уредника, сео поред њега и почео да контролише шта чита. „Ја сам га избацио напоље из студија. И тај текст, наравно, није ишао у програм“, сећа се Влајић.

То је само један од примера притисака којима је, како тврди, био изложен након што је у августу 1991. поднео оставку на уредничко место, јер није желео да останком подржи нову уређивачку политику.

Склањали су му прилоге из програма, етикетирали га у редакцији, а на крају је изгубио посао 1993. године. Најтежу цену, каже, платила је ипак његова породица.

Влајић описује потресан тренутак када је затекао деветогодишњег сина како престрављен држи телефонску слушалицу, док слуша претње упућене свом оцу. Тврди да је препознао глас једног од колега са радија, а касније сазнао да су такви позиви трајали недељама.

Институционална заштита новинара, према његовом сведочењу, тада практично није постојала.

Уредник или цензор

Како новинар уопште може да зна када је нека интервенција уредника оправдана, а када је реч о цензури? Влајић сматра да су у тој оцени пресудне чињенице.

„Ако уредник почне да манипулише чињеницама које су унутра, које су исправне, и да бира које ће да пусти, а које неће, то је цензура.“

Када је 1993. године почео да ради за Би-Би-Си, Влајића је изненадило нешто што у својој дотадашњој каријери, како каже, није доживео. Током боравка у лондонској редакцији припремио је текст и понудио га уреднику да га прегледа. „Ми овде то не радимо“, одговорио му је уредник.

Објаснио му је да је самим тим што је добио прилику да ради за Би-Би-Си стекао поверење редакције. Ако погреши, биће упозорен. Ако настави да крши професионална правила, сарадња може бити прекинута.

Такво поверење није значило да правила не постоје, напротив. Влајић каже да се на Би-БИ-Си-ју стално одржавају различите обуке новинара, да постоје детаљне професионалне смернице и синдикални механизми који штите запослене. Наводи и пример када њему и колеги Слободану Ступару нису дозволили да извештавају са ратишта јер нису прошли обавезну обуку за рад у опасном окружењу. 

Ипак, Влајић констатује да ни британски јавни сервис није имун на политичке притиске и професионалне пропусте. „Би-Би-Си није света крава“, каже Влајић и подсећа на неке од најозбиљнијих афера у историји британског јавног сервиса. Оно што међутим сматра да је веома важно то је начин на који се грешке утврђују, исправљају и користе да се не би поновиле.

Новинар или активиста

У подкасту Аналогија Влајић говори и о томе како новинар може да разлучи шта су његови ставови од оног што је неопходно да извести како би задовољио јавни интерес. На питање да ли би на јавном сервису смео да подржи било коју политичку опцију на улици или јавно он одговара:

„Ја сматрам да новинари нису активисти. Новинари не би смели да буду разглас или средство комуникације неке политичке опције или неког социјалног покрета. Новинарски посао има јасна правила - кодекс новинара Србије“.

Влајић подсећа на дефиниције јавног интереса које су уписане у закон и којих се треба придржавати: „Постоје нека професионална и морална правила. Овде је велики проблем што ми у суштини немамо јасно дефинисан друштвени систем вредности. Тај недефинисан вредносни систем отвара простор за разне улоге које људи преузимају, па и новинари“.

Влајић наглашава да се не може се бити гласноговорник или промотер неке политичке идеје и новинар: „Може да се о томе аргументовано говори, може о томе да се извештава, да се праве о томе емисије, али новинар мора да остане професионално неутралан. Оног часа када он у оно што ради унесе личне вредности које одударају од дефиниције јавног интереса и професионалних вредности, онда он више није новинар, него пропагандиста“.

Клијентелизам као пошаст

2010. године Александар Тијанић позвао је Ђорђа Влајића да се врати на РТС, овога пута као главни и одговорни уредник Првог програма Радио Београда. После свега што је доживео деведесетих година одлука, каже, није била лака. Ипак, желео је да каријеру заврши на радију, за који тврди да је његова прва професионална љубав. Прихватио је понуду, али је каже поставио услов: „Нема звања телефоном. То не долази у обзир.“

Тијанић је, према Влајићевим речима, током његовог петогодишњег мандата два пута затражио одређене уступке, али их он није прихватио. Каже да га политичари и пословни људи нису звали да би утицали на програм, као и да до њега нису стизале притужбе новинара да трпе такве притиске.

Међутим, постојао је други проблем који га је као уредника посебно бринуо: „Не аутоцензура, него клијентелизам. Јер то је, рекао бих, већа пошаст од аутоцензуре.“

Влајић објашњава како се дешава да новинари успостављају различите интересне односе са људима о којима извештавају и покушавају да те интересе пренесу у програм.

Говори и о околностима у којима је окончан његов мандат. Тврди да му је тадашњи генерални директор РТС-а Драган Бујошевић рекао да његов поновни избор није могућ због интервенције из кабинета Александра Вучића.

Притисак или уцена

Притисци не морају увек да подразумевају захтев да се нека информација прећути или да се одређени политичар доведе у емисију. Могу да буду и финансијски. Влајић је учествовао у радној групи за припрему медијских закона и у подкасту „Аналогија“ објашњава како су изгледали покушаји да се јавном сервису обезбеди стабилно финансирање.

Један од предлога био је да се висина таксе повеже са економским показатељем, како њен износ не би зависио од политичке одлуке. Према његовом сведочењу, уместо предложене таксе од 500 динара, политичком одлуком утврђен је знатно нижи износ, а остатак новца обезбеђиван је из буџета. Влајић сматра да је таква зависност отворила могућност да власт финансирање користи као средство притиска.

На питање да ли је у Дневнику могло да се саопшти да неко уцењује јавни сервис да неће бити плата ако не извештава како се очекује, Влајић одговара да не зна да ли би то променило однос власти према РТС-у.

Верује, међутим, да би онај ко би одлучио да такву информацију објави трпео озбиљне последице.

Ко штити новинара 

Влајић сматра да је неопходно успоставити јасна професионална правила и механизме који обезбеђују њихову примену. Један од његових предлога је да РТС има сопствени професионални кодекс, заснован на општим новинарским стандардима, који би важио за све учеснике у стварању програма. Ипак, ни најбоља правила нису довољна ако руководство није спремно да их примењује и штити новинаре који се на њих позивају.

Због тога су важни и начин избора руководства, стручност и независност управљачких тела, као и рад регулаторних институција. Влајић сматра да је потребан независан и компетентан РЕМ, способан да обезбеди професионалне критеријуме за избор управљачких тела јавног сервиса.

Влајић подсећа да одговорност јавног сервиса није ограничена на поштовање закона и професионалног кодекса. Јавни сервис мора да "разговара" са грађанима. У време када је био главни уредник Првог програма Радио Београда, сваког првог понедељка у месецу "микрофон је био отворен" за слушаоце.

Главни уредник је одговарао на њихова питања, слушао примедбе и предлоге. Оно што је било оправдано и изводљиво прихватао је, а за остале захтеве давао је објашњења.

„Мора да постоји непрестана комуникација јавног сервиса са аудиторијумом, са слушаоцима, са гледаоцима, са читаоцима портала“, каже Влајић.

Критикује досадашње јавне расправе о програму РТС-а, за које сматра да су пречесто биле формалност, уместо стварне прилике да грађани утичу на рад јавног сервиса. Није довољно да јавни сервис буде независан само од власти. Мора да буде и одговоран грађанима.

Сито за РТС, а не метла 

У јавности се све чешће чују захтеви да се РТС угаси. Влајић сматра да би то било погрешно решење. Објашњава да комерцијални медији имају право да бирају којим делом јавног интереса ће се бавити, водећи рачуна и о економским интересима власника.

Јавни сервис, за разлику од њих, има обавезу да задовољава различите информативне, образовне, културне и друге потребе целог друштва, без обзира на њихову комерцијалну исплативост. Зато га је, сматра, неопходно темељно реформисати, а не одустати од његовог постојања:

„Не може се узети метла сад и очистити метлом јавни сервис".  

Промене, према његовом мишљењу, морају да почну од избора независних и стручних људи који ће управљати јавним сервисом, обезбедити поштовање професионалних правила и вратити поверење грађана. 

На питање има ли наде да РТС постане такав јавни сервис, Влајић одговара: „Има наде, наравно. Како кажу, нада умире последња. Може се, ако се хоће“. Ипак, додаје да то не зависи само од запослених у РТС-у већ и од друштвеног окружења у којем јавни сервис ради. 

Шта је потребно да новинар може да објави истину, а да се не плаши последица? Ко треба да га заштити и како грађани могу да обезбеде да јавни сервис ради у њиховом интересу? Цео разговор са Ђорђем Влајићем погледајте у новој епизоди подкаста „Аналогија“ на Јутјубу. Серијал се наставља разговором са професорком Сњежаном Миливојевић.

 

 

понедељак, 16. новембар 2026.
7° C