Берлин без зида више није секси
Гледање у Зид, али и преко Зида, оставља трајни утисак. У Западном Берлину сам 1976. године био на платформи са које се преко Зида могао видети Источни Берлин. Такве платформе за посматрање су биле атракција за све посетиоце Западног Берлина свих 28 година, док је Зид стајао. Истог лета, био сам у Источном Берлину и са те стране гледао Зид који је Источни делио од Западног Берлина. Могућност да, уз југословенски пасош, са обе стране гледам Зид одвела ме је и у затвор источнонемачке полиције. Сећам се полицијског сумњичења и мојих несигурних одговора.
Живот у подељеном Берлину је био државно субвенционисан. Савезна Република Немачка је посебним финансијским погодностима подстицала своје грађане који су одлучили да живе у Западном Берлину.
У њему сам се први пут сусрео са животом у комуни, али и купио своје прве "Кларксове" полудубоке ципеле са сировом гумом.
Истовремено, Источни Берлин је био скупоцени "Излог" Немачке Демократске Републике према западном суседу.
Ривалитет се одвијао у свему, и у свим областима – у организацији јавног превоза, у уређењу паркова, у спорту, култури...
Романескни концептуални албум Берлин, један од најдепресивнијих албума рока, који је 1973. године направио Лу Рид, прича причу о сломљеним и "пропалим" љубавницима који се боре са зависношћу од дроге и унутрашњом подељеношћу, која је пандан тада подељеној немачкој престоници.
У његовим песмама град је описан као легло проституције, дрога, насиља, менталних болести и самоубистава.
Иронично, али Рид, иако је о њему, и посебно о његовој тамној страни, непосредно сазнавао из два приватно блиска "извора", у Берлин није крочио ногом пре него што је направио овај албум.
Тек касније, провео је извесно време у Западном Берлину, у заједничком стану са музичарима Дејвидом Боувијем и Игијем Попом, са којима је делио и различита друга искуства.
Из подељеног Берлина су нам на најбоља издања БИТЕФ-а долазиле представе Чекајући Годоа, Шилер театра, и Отац, Шлоспарк театра из Западног Берлина, али и до танчина смишљен и промишљен Хамлет, позоришта Фолксбине из Источног Берлина.
Гледали смо те представе које су трајале и по четири сата; да су трајале и који час дуже, гледали бисмо их не примећујући како време протиче.
Ако томе додамо и На летовању, Петера Штајна, Театра ам халешен Уфер – представе које смо дуго листали у сећању говориле су нам о томе како би се класика морала читати, али како је до тада нико није прочитао.
Спајањем, 9. новембра 1989, два раздвојена града у један, све је добило индекс два: јавне зграде, опере, филхармоније, позоришта, музеји, галерије...
Живот у некада подељеном граду се брзо мењао – постајао је центар немачке политике, али и вибрантни центар забаве. Да ли је све могло да опстане? Да ли је све требало да опстане?
Конфузија која се дешавала у том времену донела је више слободе за супкултуру, као и нове политичке појаве.
Јавне власти нису имале јасну идеју о томе шта би требало урадити у граду који је одједном добио "вишак" свега и рационализација је била неминовност.
Одлуке су се саме наметале: чак је и Шилер театар издат једном предузимачу који је у њему организовао извођење мјузикала.
Са падом Берлинског зида, у некада подељеном граду појавили су се многи слободни простори и њих су почели да користе људи са Истока, Запада и свих страна света.
Берлин је искусио промену имиџа од "сивог миша" до метрополе забаве.
Изненада, добио је боје, младост и стил. Прва Парада љубави одржана је у лето 1989. године.
Десет година касније, у Берлин је дошло милион и по људи како би играли уз електронску музику.
На тај начин је обликовано посебно време, а са њим, и генерација у њему одрастала.
Временом су се проблеми увећавали, и финансирање Параде љубави је постајало све теже.
На крају, права на бренд Парада љубави су продата. Међутим, идеја да се различити људи уједине уз помоћ електронске музике и данас је присутна у Берлину.
Све то је обликовало легендарни Берлин деведесетих.
А онда је капитализам започео своју оргију и Берлин деведесетих је изгубљен.
Џентрификација, политичке одлуке и разлике у мишљењима, довели су до нестајања места која су обележавала клупску културу, као што су то била Трезор, Ајмер и Тахелес.
Летимични поглед на мултимедијалну изложбу "Деведесете Берлин", која је поводом тридесетогодишњице пада Зида приређена у берлинској Старој ковници, недвосмислено указује на то да су деведесете окончане и да се неће више вратити.
Савременици тих догађаја су као путници кроз време из далеког столећа.
Они нам дају импресију о томе шта је Берлин некада био, шта је то што представља везу са оним што је Берлин данас и шта ће бити сутра.
Данас, само у једној години, у Берлин "уђе" око 350.000 људи, решених да у њему и остану.
Град је добио Humboldt Forum, нове музеје, нову концертну дворану, безброј фестивала, најсавременију зелезничку станицу....
Све то утиче на супстанцу града. Берлин има проблем идентитета: он више није сиромашан и није више секси.
У претходним годинама, град је обликован ниском ценом живота, богато обојеном алтернативном сценом и забавама на неуобичајеним местима.
Све то тешко да више постоји, а оно што постоји, бори се да опстане.
Макар мени изгледа да Берлин има много лица и најразличитије нијансе.
Много тога је писано, речено и закључено у вези са периодом деведесетих, али легенда о Берлину, у којем (не)политичке хиљаде људи мирно освајају слободу – још увек живи.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 3
Пошаљи коментар