Летњи Салцбург, тамо где Аустрија пркоси историји и ковиду

Kолективне симболике су чудна ствар. Што дуже живе, тим изгледају млађе и виталније, чак и кад наступају као отворени анахронизми.

У том контексту било је логично да ће Аустрија затворити позоришта, опере и концертне дворане, да ће отказати већину фестивала и турнеја, забранити Ускрс, затварати цркве, да ће криминализовати руковање и дистанцу испод два метра, али да никад неће отказати Летњи фестивал у Салцбургу.

Да јесте, био би знак да је читава национална уметност умрла од ковида и сад лежи сахрањена на некој парцели за изузетне доприносе у култури, поред ње економски напредак први гробљански сусед.

Ипак, помпе нема. Од планиране мега-прославе стоте годишњице, са низом позоришних представа, ексклузивних оперских премијера и концерата, постала је мини-варијанта очувања националног поноса.

Уместо уобичајених 200 представа, само 90; уместо месец и по дана трајања, само један месец; уместо четврт милиона посетилаца, само 70.000. Игра се и свира у комаду, нема пауза, нема ћаскања, нема демонстрације вечерњих хаљина, махом баварско-германски шик, развијен из скупог локалног дирндла.

Није да свега тога нема уопште, али посетиоцима је свакако одузет легитимитет необавезног дружења. Они знају да је њихова обавеза да што пре прођу кроз представу и врате се кући, онако као што је обавеза сваког возача да што пре прође кроз раскрсницу.

Ако се узме у обзир да један део посетилаца долази управо због паузе, онда је јасно да је манифестација у Салцбургу само пркосно подизање главе високе културе у условима укалкулисаног ризика, а не победа над епидемијом.

Kод Салцбурга је међутим у игри много више од обичне ексклузивности или елитног приступа уметности. Није пресудан ни економски фактор, иако карте коштају као омањи ауто. 

Ствар је у томе да је година оснивања Салцбуршких летњих игара истовремено моменат стварања аустријске нације. Политичка нација је стварана у Бечу, али је аустријска културна нација рођена у Салцбургу. 

Уверењима до нације 

Пре тачно једног века, 1920, два аустријска Јеврејина су дошла на идеју да оснују летњи фестивал где би се културни, образовани и богати тешили због пораза у рату, распада државе и успут сасвим дидактично навикавали да буду Аустријанци, а не више Немци. Да се одроде и поново роде као нешто друго, а да им није жао.

Игре у Салзбургу су од самог почетка биле нешто као пропагандни казан где се кувала млада државнст једног старог народа. Некад то, а некад велики тренажер за вожњу кроз германску историју с циљем расподеле културних топоса. Сваком своје: Немци су од пре имали Бајројтске летње игре где се изводио Вагнер, Аустријанци су сад основали салзбуршке где ће се свирати Моцарт. 

Аустроугарска се распала, Славени и Мађари су отишли и однели територије, а у земљи су остали само Немци, који чак нису смели ни да се зову Немци. За један кратки моменат су се чак прикључили Вајмарској Немачкој, али су их победничке европске дипломатије брзо истерале одатле. 

Срби су до те мере склони да оплакују властите поразе, да им промакну много драстичнији примери, на пример то да су Аустријанци европски прваци у губитништву! 

Технички изазов није био само у томе да се створи аустријска нација и полепи кохезивном снагом културе и уметности, већ да се припадници те нове нације задрже унутар тог оквира, да не беже опет Немцима, ни физички, ни ментално, ни емотивно. У то име је требало нешто измислити, не би ли се некадашња политичка интеграција заменила културном. 

Ту долазе у игру књижевник Хуго фон Хофманстал и позоришни редитељ Макс Рајнхарт са идејом о Летњим играма у Салцбургу. Kлица из које се та манифестација развила је Рајнхартова режија Хофмансталовог текста "Једерман", у преводу сваки човек, било који човек, човек уопште.

Хофмансталова прича је једноставна: Смрт долази по човека који је заборавио да је смртан. Слично Гетеовом Фаусту, јер су и један и други посезали у средњевековно књижевно наслеђе које тематизује борбу грешног тела и бесмртне душе. 

Али ту сличност престаје. Фауст продаје душу за знање, па се временом развио у симбол просветитељства и друштвеног напретка. За разлику од њега, Једерман је остао умотан у католички мистицизам Средњег века, освежен дахом Ренесансе, па затучен бароком.

За Фауста је смрт пораз, за Једермана победа. Не одмах, наравно, он се јадан бори, не да се, тражи сапутнике за умирање. Уз то је и богат, живи удобно, што значи да већ у старту није "било који човек". Али оног тренутка кад се помири са исходом, Једерман понизно прихвата смрт као радост.

"Шаншу синдром": Умрети је родити се 

Иронија Салцбуршких летњих игара је у томе да су оне као симбол живота и виталности аустријске нације исплетене око глорификације смрти.

Исти симболизам који је деловао 1920 године у односу на распад земље, делује и сада у пандемији ковида, тако што се немирење са смрћу слави кроз традиране наративе о понизном прихватању смрти.

У популарној култури телевизијских серијала је тај механизам познат као "Шаншу синдром", наводно пророчанство из непостојеће "Прото-Банту цивилизације". Онај ко "шаншу"/умире, тај се уствари рађа. 

"Шаншу" је виц поп-културе, али врло добар као појам да објасни симболику умирања/рађања у модерним секуларним друштвима, тамо где она не желе да се то објашњава религиозним матрицама ускрснућа, или, чак и кад желе, где свако позивање на небеске хијерархије завршава као метафора. 

Салцбуршки летњи фестивал је такав "шаншу" моменат у аустријској националној самосвести.

Kао централни топос фестивала, "Једерман" говори језиком религиозне мистике из времена дубоког пре-Просветитељства, али свеједно преноси поруку секуларне еуфорије: Све ће бити у реду. Kад ово прође, све ће бити исто као што је било, и свако ће бити на свом месту, богати ће и даље бити богати, а сиромашни сиромашни. 

У тај амбивалентни модел рађања/умирања и умирања/рађања добро се уклапа и тема Хандкеовог најновијег комада "Зденек Адамец", чија је премијера у уторак, четвртог августа, у режији Фридерике Хелер из Берлина.

Зденек Адамец је један од шесторице младих Чеха који су извршили аутодафе на Венцеславовом тргу у Прагу, тачно на месту где се запалио Јан Палах. Али, Палах се полио бензином и запалио 1969 у знак политичког протеста због совјетског сламања Прашког пролећа. Адамец се запалио 2003. у знак сећања на Јана Палаха. 

Палах је умро због комунизма, Адамец због Палаха. Палах као трагедија, Адамец као застрашујућа фарса у једној од патолошких епизода популарне „шаншу" културе. 

Kултурна јавност с нестрпљењем очекује да види, свеједно да ли на лицу места или испред телевизора, како је Хандке обрадио случај Зденека Адамеца. 

Нација културе поздравља осниваче

Kолико је аустријска нација културе захвална Хофмансталу и Рајнхарту, који су јој дали у руке малу архивску машину националне самосвести?

Рекло би се, врло су захвални, али више њима као симболима, док су као реални људи обојица прошла лоше. 

Хуго фон Хофманстал (1874 - 1929) је био дубоки верник, конзервативан и патријархалан, склон католичком мистицизму, Фрањевац-лаик. Прадеда је био Исак Лев Хофман, богати јеврејски индустријалац који је поставио темеље производње свиле у Аустрији и за то добио орден од цара. 

Исаков син, дакле деда писца Хофманстала је прешао на католичанство и германизовао презиме. Није било искренијег католичког верника од Хуге фон Хофманстала, али је свеједно и од пријатеља и непријатеља био схватан као "јеврејски интелектуалац", само с другим предзнаком. Оженио се Јеврејком, која је још пре брака прешла на католичанство. 

Технички, по каснијем нацистичком рачунању, Хуго би био "1/8 Јеврејин". Хофманстал је умро пре него што је могао да проверава како би га нацисти третирали, али по ономе како је прошла његова породица сигурно не би добро. Супруга и двоје преживеле одрасле деце су емигрирали после доласка нациста на власт 1938, отишли за Енглеску и Америку и никада се више нису враћали. Сва породична имовина је конфискована минут после Аншлуса. 

Макс Рајнхарт, рођен Голдман (1873 - 1943) потиче из породице ситни јеврејских трговаца из Мађарске. Рајнхарт је легенда немачког и европског театра, модернизовао је позориште, увео га у двадесети век, био је редитељ и педагог. Још пре Аншлуса, Рајнхарт је емигрирао за Америку и никада се није вратио. 

Kад је сахрањен у Њујорку 1943, породица је то посматрала као "прелазно решење", чак и поред јеврејског обичаја да нема премештања посмртних остатака. Али на крају, кад су све сабрали и одузели, а пре свега уважили жељу самог Макса Рајнхарта да га ни мртвог не враћају у Аустрију, остао је заувек на јеврејском гробљу у једном од Њујоршких предграђа. 

Из емиграције, Рајнхарт је писао влади у Берлину: "Ваша одлука да ме истерате из немачког театра ми наравно тешко пада. Али ја нисам само изгубио плодове из скоро четири деценије рада, изгубио сам и земљу. Изгубио сам своју домовину."

Очито, Хофманстал и Рајнхарт су 1920 у Салзбургу поставили темеље аустријске културне и националне самосвести, али она се није ухватила одмах и директно, ве тек постепено, тек после Другог светског рата. 

За разлику од многих културних институција Прве аустријске републике (1918-1938) које су нацисти преузели и аријенизовали и које су се после 1945 нашле у ситуацији да преиспитују тај период властите историје, Салцбуршке летње игре нису имале тај проблем.

"Једерман", текст који је написао јеврејски Фрањевац Хуго фон Хофманстал, је указом Министра пропаганде Јозефа Гебелса одмах скинут с програма, а остатак Фестивала разбијен. Без "Једермана", Салзбуршке летње игре су само богата сеоска забава на јужној периферији Баварске.

Једерман тако никад није постао нациста. Чини се ипак да тај делом мистично религиозни, делом ренесансни тип глорификације културе и уметности, који су поставила два аустријска Јеврејина није био тако једноставан за идеолошко преузимање са стране нацистичке пропаганде.

Играти "Једермана" је ствар части у немачком говорном подручју. Играли су га Kурт Јиргенс, Максимилиан Шел, Kлаус Мариа Брандауер, Герт Фос, Петер Симонишек, Николас Офцарек, ове године, ни близу њима, Тобиас Морети.

Његову "Булшафт", која тешко разочара Једермана кад одбије да га прати у гроб, су такође играла велика имена - Сента Бергер, Марта Kелер, Биргит Минихмајер, Штефани Рајншпергер, сада први пут Kаролине Петерс. Последње две глумице су гостовале у Kултурном дневнику РТС-а, Рајншпергер је чак неко време живела и ишла у школу у Београду.

Стоти пут се подигла завеса испред Хофмансталовог и Рајнхартовог "Једермана". Осим што нема завесе - комад се игра на тргу, испред катедрале, на највећој отвореној бини у немачком говорном подручју, која прима две ипо хиљаде људи. 

Сада ни хиљаду, али пркосних. Ако из Салцбурга крене неки кластер ковида, биће то јурњава преко граница, генерација и класа.