Колико је пандемија променила друштво – како се понашамо у породици, а на који начин посматрамо старе

Др Ивана Спасић, професорка на Филозофском факултету у Београду и управница Института за социолошка истраживања тог факултета, рекла је да је коронавирус у основи медицинска ствар, али да је и економски, психолошки и друштвени фактор и да је Филозофски факултет препознао потребу да се са пандемијском кризом суочи покретањем пројекта "Човек и друштво у времену кризе".

"Током претходних месеци, двадесетак тимова са различитих одељења нашег факултета радило је на различитим темама које су повезане с короном и то ће бити објављено у двадесетак зборника радова који се очекују на јесен или до краја године, који ће, верујем, понудити неке нове и значајне увиде", навела је професорка Спасић.

Истакла је да је већина пројеката оријентисана на науке које су заступљене на Филозофском факултету.

Др Милена Токовић, секретар Института, навела је да се истраживање у којем је она учествовала бавило утицајем пандемије на рад, породицу и начин живота.

Говорећи о позитивним ефектима пандемије на породицу, Милена Токовић је рекла да је пандемија довела до солидарности унутар породице, што је препознатљиво у кризним ситуацијама, али и да се интензивирала брига о другима.

"Дошло је до интензивирања неких заједничких активности. Заједничко обедовање, заједничко пијење чаја, кафе, како су испитаници описивали. Дошло је до заједничких друштвених игара, па се поново с полица вадио 'монопол', 'не љути се, човече'. Заиста су бројне позитивне ефекте навели испитаници када је о породичним праксама реч", истакла је Токовићева.

Додала је да је било и негативних ефеката – презасићење заједничким активностима и жеља за осамостаљивањем.

"Били су одговори 'много ми је да проводим 24 сата с мужем и дететом', 'фали ми да се зажелимо једни других', 'презаситили смо се', постојали су и ти моменти", навела је Токовићева и додала да је са социолошке стране добро што су могли да истражују у априлу и децембру, како би се увиделе разлике.

Нагласила је да није могуће генерализовати, али да је било више позитивних страна.

Професорка Ивана Спасић је, говорећи о пројекту који се бавио друштвеним аспектима старења, навела да је то истраживање драгоцено због тога што се већи део студије заснива на квалитативном методу истраживања и да је то била прилика да се старијима дâ глас.

"Сви ти испитаници се заиста представљају, види се да су субјекти. Они нису неке наше баке и деке о којима бринемо, којима носимо неку помоћ, него су они људи са својим идентитетима, навикама, жељама, али и много својих елемената отпорности. Показале су се различите стратегије које су стари људи примењивали да преживе, да не полуде за неколико недеља, колико су били затворени", навела је професорка Спасић.

Додала је да је пандемија била прилика да бринемо о старијима, али и да их помало додатно убацимо у неки модел пасивних, болесних и дементних и да их посматрамо као да нису пуноправни чланови друштва.