Како пандемија психички оштећује младе и како од тога да се заштите

Двадесетпетогодишњи Душан Ника из Ковина овај период највише проводи са породицом, мање са пријатељима. Фале му изласци и више дружења.

"Мслим да смо се генерално удаљили мало једни од других, али и да то има својих позитивних страна. Дружим се, наравно и даље, хвала Богу, па нам стиже лепше време и самим тим контам да ће се и интезитет дружења повећати", прича Душан.  

Ово време, како каже, користи да ради на себи и налази нове хобије.

Менталне последице корона кризе најснажније су удариле на младе људе до 30. године. Нема излазака (осим илегалних), нема школе – под тиме мислимо и на учионицу и на све што се дешава ван ње и подједнако је важно као и формални део образовања – преко потребне размене енергије са вршњацима и осећања припадности, који су насушна потреба сваког младог човека. 

За разлику од Душана који је нашао позитивне стране ове компликоване ситуације, многи млади су остали неснађени у читавој ситуацији, без праве подршке, објашњења и усмерења. У тако постављеном систему, неминовно је, указују стручњаци, да дође до удара и на њихово ментално здравље.

Психолог Јадранка Радовановић, која од 1996. године ради као дежурни психолог у Психолошком саветовалишту Дома омладине Београда, указује да је повећан број позива и да је психичко здравље младих нарушено. 

То што је данас повећан број позива саветовалишту ДОБ-а за Јадранку Радовановић није чудно. Како каже, то је дошло као последица вишегодишњег нечињења на заштити менталног здравља.

"Из године у годину ситуација је све лошија. Здравствена заштита менталног здравља не одговара потребама. Капацитети су недовољни да сви млади којима је потребна помоћ, добију помоћ. Здравствене установе немају довољно стручњака како би пружили лечење психотерапијом. Углавном се даје медикаментозна терапија која је често прејака и која омета функционисање младе особе, због чега многи одбијају да се лече", напомиње психолог.

Бројне последице, чак и самоубиства 

Млади су постали изоловани, сами, мање се друже и окрећу интернету.

Као последице свега тога, како каже психолог, долази до осећања усамљености, анксиозности, напада панике, страхова, присилних мисли и радњи, несигурности, самодеструктивних радњи, страха за будућност, егзистенцију, aли и оно најгоре - самоубиства. 

Према речима психолога, време пандемије у друштву које је у "моралном посрнућу", преставља само окидач код младих који су нестабилни и депресивни.

"Шаљу се често контрадикторне информације које збуњују и млади не знају шта да мисле. Болесно друштво производи болесне појединце. Нажалост, јављају се и самоубиства. Млади немају циљ, смисао живота, све им је бесмислено и тада се одлучују на самоубиство", указује психолог саветовалишта у ДОБ-у.

Бег у дигиталну конструкцију лажне савршености

Усамљеност коју је у животе младих унео ковид изнедрила је нове-старе најбоље пријатеље: интернет и игрице.

"Зависност од игрица се повећала у овом периоду. Приметила сам да је више младића који играју игрице сатима, повукли су се у собу. Они кажу да немају са ким да се друже, да их вршњаци не прихватају, омаловажавају, малтретирају, што је и довело до тога да се окрену игрицама, интернету. То је један зачарани круг у коме се не види шта је узрок, шта последица", указује психолог.

Први оквир, али и брана од ненашминкане реалности, јесте породица. Хтели не хтели, млади у урбаним срединама принуђени су да највећи део дана проводе са својим родитиљима у малом простору.

То је плодно тло да се лоши односи који постоје међу укућанима погоршају, наводи психолог.

"Више су на окупу, дешавају се сукоби око свакодневних рутинских ствари. Тешка болест корона погодила је многе породице, па и више чланова који су били у болници, неки су и преминули. Радила сам са њима, то су стварно драматичне ситуације", указује Јадранка Радовановић.

Постоји ли паралела са кризама из наше блиске прошлости

Често се у шали могло чути да је за грађане Србије корона-криза "мачји кашаљ" у односу на деведесете. Рат, бомбардовање, демонстрације. И тада је ментално здравље младих било на врло јаком удару, али не на овај начин.

"За време демонстрација деведесетих година доста је студената било укључено и код многих је пореметило студирање. Тада је могло да се путује па су многи млади напустили земљу и многи су постали доктори наука. Сада не може ни да се путује јер је цео свет у пандемији. То доводи до осећаја скучености, ограничености, страха за будућност, егзистенцију", указује наша саговорница.

Све оно што чиме су млади једино и могли да се бар мало заштите и сачувају у време бомбардовања - дружење, журке у склоништима, повезаност - сада је немогуће и забрањено.

"Ова ситуација са ковидом раздвојила је људе, непријатељски су настројени они који не поштују мере према онима који поштују, они који су за вакцине према онима који су против, они који су за... од оних који су против... Општа конфузија која отежава додатно читаву ситуацију, чини да људи немају осећање сигурности, не могу да се ослоне на институције, власт. Све је поремећено", сматра психолог.

Мислимо на време да не бисмо лечили последице

Када "излечимо" епидемију, опет се враћамо на почетак: поновно навикавање на живот без пандемије, што подразумева промену ритма живота, обавеза, кретања.

Јадранка Радовановић указује да млади могу бити анксиозни, збуњени, отуђени, имати страх од присности, телесног контакта.

"Организовање заштите менталног здравља младих људи је неопходно. То подразумева опсежне превентивне мере којима треба да се баве стручњаци из области менталног здравља, а имамо врсне струцњаке. Њима треба да се укаже поверење да организују службу заштите на најбољи могући начин за младе", поручује психолог саветовалишта у Дома омладине Београда.

Важно је да на време мислимо шта ћемо, како се не би поновила грешка с почетка епидемије - да пропустимо да младима објаснимо шта их чека и како да се прилагоде.

У супротном, могли бисмо да имамо нову епидемију која би нас угрозила и више него ковид.