Питали смо људе који су многима помогли – зашто не треба ћутати о хуманим делима

Када је чуо да је девојчици из његовог комшилука неопходан новац за лечење, Јован Симић је те 2014. године као студент организовао хуманитарне аукције и продајом фудбалских дресова, које је сакупљао годинама, успео не само да прикупи 80.000 евра већ и да помогне у прикупљању свих 300.000.

Са хуманитарним активностима је наставио и касније основао организацију "Заједно за живот". У време пандемије коронавируса, акције у којима учествују спортисти и друге јавне личности преселиће, каже, на интернет, а СМС број свакако ради. На позитивна дела има и негативних реакција. Ипак, ретке су.

"Можда је неколико људи, знам да ме је неко назвао естрадним хуманитарцем због тога што све што радим се чује и види, али једноставно и мечеви и базари и све друге акције на којима је потребно да окупимо што више људи је потребно промовисати, потребно је да што више људи чује за њих да би на њих и дошло", каже Јован Симић.

А до оних који помажу, треба да дођу само одређени коментари, сматра Јован.

"Човека који се бави тиме не треба да охрабрују или обесхрабрују коментари на интернету или било где него само повратни коментари од људи којима је помогао и то су једини коментари на које ти треба да се ослањаш и којима треба да верујеш и на основу којих треба да делаш", додаје Јован.

Дела као хуманитарац дуже од деценије и по Арно Гујон. Углавом је у Француској, каже, морао некима да објашњава зашто помаже баш Србима на Косову и Метохији.

Током ове кризне ситуације волонтери организације "Солидарност за Косово" доносе породицама у енклавама намирнице и средства за хигијену. Народним кухињама пребачено је, наводи Арно, преко 35.000 евра за куповину пластеника за најугроженије породице. Сакупља се новац и за пољопривредне машине. На друштвеној мрежи позива на изазов солидарности.

"Кад неко, рецимо, пошаље СМС и донира 100 динара, ако пусти ту вест на својим друштвеним мрежама, ту информацију, онда ће он покренути ланац солидарност зато што ће други људи видети то и можда имати жељу да и они помогну. Данас смо окружени углавном лошим, негативним вестима, и не говоримо довољно о ономе што је добро, донирати и помагати, то је нешто добро", сматра Арно Гујон.

И док једни желе да буду јавно део слика солидарности и хуманости, други другачије – инсистирају да остану анонимни када учине добро дело. Има, међутим, и оних који нису спремни да помогну, али јесу да критикују оне који причају да помажу, сматрајући да се тако промовишу.

"Свакако да постоје фирме или богати појединци који желе да искористе један тренутак и добију неку рекламу, али на крају крајева боље да добију рекламу тако што су донирали 100.000 евра једној хуманитарној организацији него тако што ћемо да говоримо о цени њихових ципела или тамо где су проводили одмор на некој далекој дестинацији", наводи Гујон.

Да ли су у питању милиони, опрема, храна или разговор, лепа реч, важно је да се помаже и да се добра дела виде, сматра наша саговорница, која током ове кризе са својим колегама бесплатно даје психолошку подршку кроз регионалну мрежу "Ту смо – Балкан".

"У свету индивидуализма и тако јасне границе између – ја, моја породица, моја кућа и сви остали, значи оно што је мени битно, о томе ћу ја бринути, у то ћу улагати, а све остало ме не занима, сада у једном таквом друштву одједном – а зашто он помаже некоме, коју он корист има од тога што помаже другоме, у суштини помоћ има само онај ко добија помоћ", указује психолог Ана Влајковић.

Напомиње да није мање вредна помоћ оних којима је главни циљ да себе представе као доброчинитеље.

"Међутим, њихова мотивација није права мотивација и они неће наставити да помажу, то није нешто што је трајно решење, трајно решење су компаније која имају социјалну одговорност", додаје Влајковићева.

Веру у хумана дела и хуманитарни рад пољуљају и злоупотребе, па и у маркетиншке сврхе, али то свакако не значи да од хуманости треба одустати.