Немачка: Kазне због кршења корона-мера доносе милионе за градске буџете

Kршење прописаних мера сматра се прекршајем, при чему је могуће да, у зависности од висине казне, то прерасте и на ниво кривичног дела.

На савезном нивоу не постоје опште одредбе о висини казне већ само оквирне одредбе. Тако се рецимо за кршење забране окупљања прописује новчана казна или затвор до пет година, за кршење забране контакта казна је од 200 евра па навише, а за непоштовање забране обављања делатности предвиђа се новчана казна или казна затвора до две године.

Могуће су драконске казне

До сада се у Немачкој најчешће бележи кршење одредби о ограничењу контаката. Но и ту су међу појединим покрајинама разлике осетне. Свако ко прекрши забрану контакта у Берлину плаћа најмање 50 евра – у Диселдорфу 200 евра. Онај ко се у Штутгарту вози аутобусом без маске плаћа и до 250 евра, а у Мајнцу само 50. Док власници кафића и ресторана који противно одредбама отворе угоститељске објекте у Kелну морају да рачунају с казном од 1.000 до 2.000 евра, у Минхену се за тај прекршај плаћа 5.000 евра, а у Берлину се казне крећу од пет до десет хиљада. А онима који неки пропис више пута прекрше прете повећане казне, и до 25.000 евра.

Питање је међутим колико градови уопште убиру новца од казни? Ситуација је веома различита. За сада је првак у тој дисциплини Штутгарт: тамо је до сада изречено казни у износу од два милиона евра, готово четири пута више од Kелна – иако Kелн има 400.000 становника више, а сигурно је да његови грађани нису дисциплинованији.

Другопласирани је Минхен с тренутним приходом од 1,8 милиона евра, следи Хамбург с 1,3 милиона. Могуће је међутим да он престигне Минхен, с обзиром на то да тај град на северу Немачке тренутно нема тачне податке о казнама које су изречене, али још нису наплаћене. До почетка децембра у буџет тог највећег немачког лучког града пристигло је 1,3 милиона евра.

Обиласци с полицијском пратњом

Без обзира на то колико новца инспектори који контролишу придржавање мера уберу, они сигурно немају посао из снова. Многе вређају, пљују, кашљу им у лице или им прете. „Тамо где се окупљају млади, у проблематичне делове града или средства јавног превоза, они иду само с полицијском заштитом, јер су људи према њима непријатељски расположени", каже шеф немачког полицијског синдиката Рајнер Вент. Али и додаје: „Ипак је већина људи веома срећна кад неко контролише поштовање мера."

Главни градови покрајина то раде с различитим степенима строгости и учесталости. Након локдауна у новембру, број прекршајних поступака у Хамбургу се утростручио, а у Хановеру је чак осмоструко већи. У Минхену је све остало готово исто. Визбаден има отприлике исти број становника као и Kил, али је покренуо дванаест пута више поступака против "коронских грешника" и очекује готово десет пута већи приход.

Kрпљење буџета или помоћ култури?

Већина градова новац прикупљен од казни користи за попуњавање рупа у буџету. Они су наиме генерално гледано у хроничном и значајном минусу, с обзиром на то да имају мање приходе од пореза јер је велик део продаваоница и угоститељских објеката већим делом прошле године био или затворен или су радили у смањеном обиму.

Редак изузетак у томе је Бон. У априлу је бивши главни град уплатио 219.000 евра прикупљених од новчаних казни у посебно основан Фонд солидарности за институције културе.

Осим тога, номинално се изречене казне не сливају одмах у градску касу. Ралф Мунсер, портпарол града Визбадена, објашњава и зашто: „Дисциплина многих грађана, када је о плаћању казни реч, често није баш велика. Они одуговлаче с уплатом, покушавају да објасне зашто новчана казна која им је изречена није оправдана – иако врло мало њих има у томе успеха."

Но, свако ко мисли да градови пуне касе новчаним казнама у вези са короном – тај се вара. Тако је рецимо град Минхен 2019. "убрао" 9,2 милиона евра казни због погрешног паркирања – пет пута више него од новчаних казни због непоштовања мера против короне.