Рајаковић: Србија може без угља, али су потребне инвестиције од 15 до 20 милијарди долара

Због ратова на Блиском истоку и у Украјини, Европи се празне залихе дизела. Од марта, смањиле су се за 30 одсто. А ближи се период у којем ће морати да се праве резерве за зиму. Србија тренутно теже долази до дизела и због ниских водостаја, који заустављају бродове и барже с нафтом и горивом.

Суша смањује и производњу струје, и код нас и у другим европским земљама. Прогнозе за хидроелектране још су црње на дуже стазе - половина њих у целом свету неће моћи да се користи након 2060. године, показује нова студија.

Професор Електротехничког факултета и председник Савеза енергетичара Србије Никола Рајаковић каже да енергетска ситуација тренутно прилично деликатна, посебно у сектору фосилних горива, али да нема места паници.

"Ако кренемо од рата у Украјини, преко кризе на Блиском истоку, ОПЕК-а, па сад када се све то сабере – имамо преслагивање путева снабдевања и бомбардовање рафинерија. Ја нисам специјалиста за нафтно-гасни сектор, већ за електроенергетику, али наша енергетика су спојени судови, све на све утиче", каже Рајаковић.

Додаје да проблеми у једном делу енергетског система могу директно да се одразе на друге секторе.

"Ако нема довољно гаса, ми имамо проблем у електроенергетици, јер производимо електричну енергију у великој мери и из гаса. Пред ову зиму, мој закључак је да прогнозе нису песимистичне, али цене ће сигурно ићи горе", каже Рајаковић.

Како каже, последице ће на крају највише осетити крајњи потрошачи.

"Већ је дизел 226 динара. Већ имате врло јасне сигнале да људи беже од дизел аутомобила. Продаја и заступљеност дизел аутомобила у европској флоти је пала, никад нижа није била. То је испод осам одсто заступљености. Дизел је некад био главни избор за нас грађане, али та слика се врло озбиљно променила. Не мислим да ће последице бити драматичне, већ да ће се огледати у ценама које ћемо плаћати", рекао је Рајаковић.

Низак водостај Дунава додатни проблем

Посебан проблем за Србију представља низак водостај Дунава, преко којег је раније стизао значајан део енергената.

"Имамо Дунав који је готово никад нижи. Ми смо до готово једне четвртине укупних потреба које имамо у енергентима, дизелу, нафти и тако даље, добијали тим путем. Сада је то угрожено", рекао је Рајаковић. 

Ипак, Рајаковић сматра да овај проблем не треба посматрати као трајну кризу.

"Доћи ће киша, биће боље стање, Дунав ће порасти. Али док је овакво стање, сигурно је напетост. Уз то имамо и нерешено стање НИС-а. Са два краја имамо притисак", каже Рајаковић.

Хидроелектране и климатске промене

Говорећи о прогнозама да би до 2060. године велики број хидроелектрана у свету могао бити угрожен због климатских промена, Рајаковић каже да је податак песимистичан, али да инжењерска струка може да пронађе решења.

"Главни резултат те студије је, колико сам разумео, замуљивање наших акумулација. Наравно, хидрологија се мења, све је мање прилива кише. Међутим, инжењерска струка већ делом налази одговор на то, а биће још бољих одговора", рекао је Рајаковић.

Подсећа да искуство већ постоји.

"Ми смо чистили Зворничко језеро, Србија је то радила. Већ имамо искуство. Наравно да ће се морати и Ђердапско језеро чистити. Али ми инжењери ћемо наћи решење како да се тај муљ склони и како да се проблем решава", рекао је Рајаковић.

Више воде сачувати за периоде суше

Рајаковић сматра да ће управљање водама бити један од кључних изазова у будућности.

"Кише ће бити екстремне - биће их превише или их неће уопште бити. Да би се тај проблем решио, он се решава акумулацијама. Када кише има превише, ту воду не смемо изгубити, него морамо да је сачувамо за дане када нема кише", рекао је Рајаковић.

Као део решења види реверзибилне хидроелектране.

"Због тога се у мојој области развијају реверзибилне хидроелектране. Оне су дефинитивно део решења. Бистрица би требало да буде завршена за четири-пет година, ја бих волео и пре. Било би јако добро да прича о Ђердапу 3 постане реалност. Онда бисмо са водом управљали далеко лакше и имали бисмо одговоре које практично до пре тих догађаја нисмо могли ни слутити колико могу бити позитивни", рекао је Рајаковић.

Србија може без угља, али су потребне велике инвестиције

На питање да ли Србија до 2050. године може да производи струју и греје се без угља, Рајаковић одговара потврдно.

"Мој одговор је да. Поново оптимистичан, и врло озбиљно то мислим. Све анализе показују да може", рекао је професор.

За такву промену, међутим, потребна је снажна инфраструктура.

"Морамо имати врло моћну инфраструктуру у којој можемо да складиштимо пуно енергије, а производићемо је из сунца, ветра и воде. Морамо увести и неке нове технологије, попут водоника, а видећемо да ли ће морати и нуклеарке", навео је Рајаковић.

Додаје да би волео да Србија енергетску једначину затвори без нуклеарних електрана, али да ни ту опцију не треба унапред искључити.

"Дакле, без угља дефинитивно може. Мора сектор далеко озбиљније и одговорније да ради", рекао је Рајаковић.

До 2030. кључне одлуке за наредних 40 до 50 година

Рајаковић посебно упозорава да је садашња деценија кључна за будућност српске енергетике.

"Ми око Савеза енергетичара сматрамо да је ова декада, до 2030-31. године, кључна за резултате које ћемо имати наредних 40–50 година", рекао је Рајаковић.

Према његовим речима, за укупну енергетику Србије - од електроенергетике и електрана, до нафтно-гасне привреде, енергетске ефикасности и индустрије, потребне су инвестиције између 15 и 20 милијарди долара.

"То је за овако малу земљу изузетно велико. То мора да иде из буџета, из приватних ресурса, кроз јавно-приватна партнерства и кредитне линије. Мора да се сабере цео систем", рекао је професор.