Амерички план за енергетску доминацију у источној Азији

Гувернер америчке државе Аљаске Мајк Данливи завршио је азијску турнеју, током које је посетио Јапан, Републику Кореју, Тајван и Тајланд у настојању да домаћине убеди да инвестирају у инфраструктуру или бар купе природни гас који би требало да се обезбеди из налазишта на крајњем северу Аљаске, уколико се оствари планирани скупи пројекат, вредан најмање 44 милијарди долара, чију реализацију снажно прижељкују локална влада у граду Џуно и Трампова администрација у Вашингтону.

Наиме, током посете јапанског премијера Шигеру Ишибе Вашингтону у фебруару нови/стари председник Доналд Трамп је, у свом карактеристично бомбастичном стилу, самоуверено најавио да ће Јапан ускоро (до 2030.) почети да увози рекордне количине америчког течног природног гаса.

Ово не само стога што, по мишљењу политичке елите у Вашингтону, амерички гас треба да истисне руски са тржишта војнополитичких савезника САД у источној Азији из безбедносних разлога, већ и стога што државе и региони попут Јапана, Републике Кореје и Тајвана имају изразито висок суфицит у међусобној трговини са САД, који мора бити драстично умањен већим увозом робе и услуга америчког порекла.

Вашингтон се узда у Аљаску

У Трамповој визији овладавања тржиштем енергената у источној Азији велико, може се рећи, суштинско, место управо заизимају лежишта природног гаса у Норт слоупу на Аљасци, која се процењују на око шест и по билиона кубних метара.

Пословни људи и политичари из Џуноа и Енкориџа тврде да би, у поређењу са Блиским истоком, њихов гас и нафта, захваљујући уштедама у транспорту, били приступачне цене, те да би снабдевање из Аљаске било стабилно и у безбедносном смислу.

Помињу и аргумент заједничких вредности, демократије и владавине права, које деле САД са једне и Јапан, Јужна Кореја и Тајван са друге стране, а које, сугеришу они, не гаје Русија и заливске земље које су традиционални снабдевачи источне Азије фосилним горивима, као што су Саудијска Арабија, Катар и Уједињени Арапски Емирати.

Американци, дакле, не крију амбицију да постану највећи снабдевач земаља и региона источне Азије с којима имају јаке војнополитичке везе не само на уштрб свог геополитчког такмаца Русије, већ и својих савезника са Блиског истока.

Разлике у степену ентузијазма

Но, да би природни гас из налазишта у Норт слоупу могао да напаја топлане и фабрике у Јапану и другде у источној Азији, потребна је конструкција гасовода дугог 1.300 километара, који би водио од тих поља на обали Арктичког океана на југ, до друге обале Аљаске, оне на Пацифичком океану, као и изградња одговарајућих гасних терминала за његово складиштење, мерење, претварање у течност и утискивање у пловила специјално прилагођена за његов транспорт.

Док Американци процењују да ће та инфраструктура коштати око 44 милијарди долара, те очекују од влада у Токију и Сеулу и приватних јапанских и јужнокорејских трговинских фирми да одреше кесу и покрију највећи део тих баснословних трошкова, у поменутим далекоисточним престоницама, за сада, чини се, нема превише узбуђења и оптимизма.

Јер, дискретно шапућу локални пословни људи и банкари новинарима који су вољни да их саслушају, терен на Аљасци је изузетно тежак, клима сурова, а добар део енергетских резерви још увек није недвосмислено емпиријски потврђен, због чега је разложно очекивати кашњења у изградни гасовода и осетна прекорачења предвиђеног буџета, при чему економска корист од пројекта који заједнички нуде јавна "Компанија за развој гасовода на Аљаски" (АГДЦ) и приватно предузеће "Гленфарн" из Хјустона још увек није сасвим извесна.

То су највероватније разлози зашто гувернер Аљаске (републиканац) Данливи није успео да у својим разговорима са азијским домаћинима добије обећања о улагању, те се у своју хладну државу на крајњем северу америчког континента враћа само са обезбеђеном продајом шест милиона метричких тона гаса Тајвану.

Важна улога Токија

Американци посебно полажу (финансијске и технолошке) наде у јапанске трговинске фирме и индустрију. Земља излазећег сунца је други највећи светски увозник енергената, њени трговци су највећи инвеститори у гасне пројекте у земљама АСЕАНА за чија тржишта су такође заинтересовани у Вашингтону и њени конгломерати, попут "Мицубишија" и "Мицуија", су највећи градитељи гасних турбина и постројења за течни природни гас, те поседују највећу флоту за његов транспорт.

Отуд, јасно је зашто је гувернер Данливи, слично Трампу, од јапанских саговорника затражио да преузму лидерску позицију у реализацији пројекта изградње гасовода.
Упркос скепси у пословном свету у Токију, такав развој ситуације не би био велико изненађење, с обзиром да је извесно да државни врх и бизнис елита у Јапану инвестиције у Аљаску не могу да разматрају само у контексту њихове исплативости, већ морају и да изнађу начин да, правећи по себе штетне уступке у одређеним пољима, приволе Трампову владу да их поштеди од убитачних царина на производе од челика и алуминијума, аутомобиле и делове за њих.

Иначе, експлоатација нових налазишта нафте и гаса на обали Арктика за Аљаску би представљала повратак на путеве старе славе, јер је она, мада сада има озбиљне потешкоће да обезбеди енергенте и за своје малобројно становништво, била највећи снабдевач Јапана током деценија његовог високог и динамичног економског раста (шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века).

Постојећа поља у Куковом заливу су, међутим, углавном пресушила почетком овог века и од тада се чекају нове, велике инвестиције у енергетски сектор у 49. по реду америчкој држави, које дуго касне, не само због недоумица у вези тешког терена и климе, већ и због политике Демократске партије, која је наглашавала прелазак на чистије видове енергије од течног природног гаса (чијим сагоревањем и транспортом се ослобађају угљен-диоксид и метан, који стварају ефекат стаклене баште).