Страни радници најчешће стижу из Југоисточне Азије – како у Србију привући људе из окружења

Најновији подаци Националне службе за запошљавање показују да је од почетка ове године издато нешто више од 16.500 радних дозвола странцима. Највише из Русије, Кине, Индије, Турске и Непала. Прошле године издато их је више од 52.000. Како објашњавате ту промену, с обзиром на то да смо претходних година имали тренд повећања? Тај број дозвола из 2023. је за око 50 одсто већи него 2022, када је издато 37.000.

Ми и даље бележимо тренд раста радника из иностранства у Србији. Разумевање података које сте поменули лежи у разумевању статистике од почетка ове године. Док смо пре податке црпели смо од НСЗ, данас имамо да их црпимо из НСЗ, али и од МУП-а РС. Променама у закону и олакшавањем услова да дођете и да радите у Републику Србију, сада МУП води своју одвојену базу где су спојене боравишна и радна дозвола.

Сабирањем та два броја, плус када на то додамо МУП-ове базе о радницима са Западног Балкана тј. подручја Отвореног Балкана, долазимо до коначног броја људи који раде у Србији. Он ће свакако премашити број издатих радних дозвола од прошле године.

Дакле, нема промене тренда, само је другачија статистика где из три извора црпимо податке.

Трендови такође показују и да у Србију на рад ретко емигрирају људи из земаља региона. Слика је таква годинама упркос сличностима у језику који говоре народи на Балкану и чињеници да је запошљавање олакшано нпр. у оквиру иницијативе Отворени Балкан. Због чега је то тако?

На Западном Балкану постоји јасна подела између српског и албанског корпуса на тржишту рада између кога мобилност готово да не постоји. Када погледамо цео Западни Балкан који је шири од онога што данас чини Отворени Балкан, имамо људе који мигрирају – албански корпус првенствено ка Италији и имамо српски корпус који првенствено мигрира ка Немачкој.

Између та два дела Западног Балкана миграције су изузетно мале и ту не можемо у будућности црпети нове раднике за нашу економију и све веће потребе.

Шта је главна баријера? Језик?

Иако мислимо да су то културолошке, историјске, језичке баријере, оне јесу ту, али примарни разлог је то што неко други нуди боље услове – Италија албанском станоништву и Немачка, Аустрија и земље Скандинавије оном делу становништва које припада српском корпусу тржишта рада. Постоје бољи услови које неки нуди него што нудимо једни другима.

Како то променити? Како привући раднике из региона да дођу да раде у Србији?

Велики потенцијал између ова два корпуса које смо поменули не постоји, да будемо директни и искрени без лажних очекивања. Међутим, да ли до унпређења може доћи, може – мобилношћу радне снаге и то мобилношћу како на дневном нивоу, тако и сезонским миграцијама. Мобилност подразумева да се људи крећу.

Потребно је даље, веће и још боље улагање у инфраструктуру, пре свега када говоримо о Републици Србији, њено још боље повезивање са Северном Македонијом, Црном Гором и Републиком Српском. Гледајући податке одакле говоре ти миграциони контингенти, одакле долазе радници код нас.

Ви заступате и тезу да ће тржиште рада одредити целокупну перспективу Западног Балкана. Зашто?

Управо због свега о чему смо говорили. Имамо европске интеграције, цео Западни Балкан је на том путу, имамо Берлински процес који је старији од Отвореног Балкана, али на крају крајева, у дужем временском периоду све се сведе на економске односе. Колико год желели да направимо и исцртамо границе с којима се слажемо и не слажемо, тржиште рада је ипак исцртало границе на Западном Балкану.

Док се ми бавимо политичким процесима, анализом геополитичких дешавања, тржиште рада црта неки свој пут који ће дефинисати будућност ових простора.

Прошле године измењена су два закона којима се олакшава запошљавање странаца. Тиме је држава на неки начин трасирала пут и стратегију за запошљавање радника из иностранства. Да ли је то довољно да се задовоље потребе тржишта?

У овом тренутку то задовољава потребе, али ће оне бити још веће како због наших демографских карактеристика и емиграције наших људи ка Немачкој. Наш закон је, то је изузетно похвално за Владу, врло флексибилан и изашао је у сусрет послодавцима и потребама привреде.

Оно што сад преостаје јесте борба послодаваца за раднике. Одакле ћемо наћи тај контингент – све упућује да ће то бити из Југоисточне Азије, а поставља се питање да ли ће наши инфраструктурни пројекти бити везани за наше стратешке партнере.

Све док за те велике пројекте потписујете уговоре са Кином, Турском, Азербејџаном, с тим стратешким споразумима долазе и њихови радници. Поставиће се питање, ако престану ти пројекти, на пример, после 2027, одакле ће долазити људи.

До 2027. године, када ће Београд бити домаћин изложбе Експо, очекује се почетак великих инфраструктурних пројеката и завршетак оних који су у току. Хоће ли имати ко да то ради и гради – какве су ваше пројекције?

Дефинитивно до 2027. не да ће имати, него ће морати да се то заврши. Наш БДП снажно расте и базиран је на грађевини, али после 2027. се поставља питање како одрживости тог раста БДП-а тако и радника који ће на тим објектима и инфраструктури радити. То је оно због чега и забрињава овакав модел раста који базично сада даје резултате, али је заснован на грађевинарству.

Када очекујете да премашимо 100.000 страних радника у Србији? Хрватска је тај број већ пребацила.

Сигурно у финишу Експа 2027. Дакле крај 2026. или већ 2026.