Октобар 1941. – злочини над Србима који су изазвали страх и још већу жељу за отпором окупатору
Масовно стрељање цивила у Крагујевцу и околним селима 1941. године код становништва је изазвало страх, али код многих и још већу храброст и жељу да се пружи отпор окупатору, каже за РТС Никола Милошевски, извршни директор Музеја жртава геноцида. Ревизионистичке струје последњих година углавном се баве ниподаштавањем злочина, упозорио је Милошевски.
У Србији је 21. октобар Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату, установљен у знак сећања на масовно стрељање цивила у Крагујевцу и околним селима, од 19. до 21. октобра 1941. године.
Страдало је скоро 3.000 људи, а међу њима 287 ђака и професора Прве крагујевачке гимназије. Овај трагичан догађај сваке године се обележава манифестацијом "Велики школски час" у Спомен-парку "Крагујевачки октобар" у Шумарицама.
Масакр у Крагујевцу није био одмазда, већ злочин над цивилима, каже Никола Милошевски, извршни директор Музеја жртава геноцида.
"Не ради се о одмазди, него се ради о злочину над цивилним становништвом за који је као изговор узета одмазда за акције партизанског покрета против немачке окупационе војске", рекао је Милошевски.
Шта је био повод за злочин
Повод за злочин био је напад партизана на немачку колону код Горњег Милановца. Немачке власти су потом примениле наредбу да се за сваког убијеног Немца стреља сто, а за сваког рањеног педесет Срба, подсетио је Милошевски.
Злочин је, према његовим речима, код становништва изазвао страх, али код многих и још већу храброст и жељу да се пружи отпор окупатору.
Октобар 1941. био је један од најкрвавијих месеци у српској историји, подсетио је Милошевски и навео да је Краљево, по броју страдалих у односу на број становника, међу најстрадалнијим местима у окупираној Европи, а да су се стрељања истовремено одвијала у Драгинцу, Јајинцима и Јабуци код Панчева, док су логори Старо сајмиште, Бањица и Јасеновац радили пуним капацитетом.
"Ревизионистичке струје последњих година ниподаштавају злочине"
Фелдмаршал Вилхелм Кајтел, који је издао наредбу, осуђен је на смрт и погубљен 1946. године, навео је Милошевски. Генерал Франц Беме, који је спроводио репресалије у окупираној Србији, извршио је самоубиство пре погубљења, а многи учесници злочина никада нису процесуирани.
"Правда није задовољена на прави начин. Међутим, историјска правда је и даље на страни жртава", истакао је директор Музеја жртава геноцида.
Милошевски је оценио да се ревизионистичке струје последњих година углавном баве ниподаштавањем злочина. Додао је да је страдалу прошлост потребно приближити најмлађим генерацијама и да су Крагујевчани у томе пример.
"Ретко где ћете наћи младе и старе нараштаје који гаје тако добру културу сећања на своје страдале као што су Крагујевчани", рекао је Милошевски.
