"Боже помози" на Инстаграму – зашто се вера мери лајковима

Славе, Божић, Ускрс... празници су донедавно пролазили само уз честитке најближих и комшија, а сада оне стижу и од оних од којих то не очекујемо. У време великих празника Инстаграм се усија – скоро свака објава у том периоду има верску конотацију.

Иако је питање вере некада било "интимна ствар", данас се разговори о томе све чешће воде јавно – на друштвеним мрежама. Од тога да ли чистите кућу на црвено слово, до одласка у цркву – ако то нисте објавили на Инстаграму, као да се није ни догодило. Тако је било и у време боравка Појаса Пресвете Богородице у Београду, када су селфији испред Храма Светог Саве преплавили друштвене мреже.

Иза потребе да се јавно декларишемо као верници и тиме похвалимо пратиоцима, највероватније стоји страх од неприхватања – уколико "штрчимо", сматра психолошкиња Јована Стојковић.

"Млади данас живе под сталним притиском поређења и процене – породице, вршњака, друштвених мрежа. Изјашњавање као верник често је друштвено безбеднија опција од признања сумње или унутрашње конфузије", наводи Стојаковићева.

За многе младе, истиче, вера данас није само теолошко или духовно питање, већ и емоционално.

"Празници носе са собом осећај топлине, континуитета и сигурности – оно што савремени свет често не пружа. Породица окупљена око истих обичаја, ритуали који се понављају из године у годину, мириси, песме и симболи, постају сидро у свету који се стално мења. У том смислу, вера често не почиње питањем 'у шта верујем', већ питањем 'где припадам'", навела је Стојковићева.

Друштвене мреже додатно компликују ову слику.

"Објављивање фотографија са верским мотивима за неке младе јесте искрен израз идентитета, тренутак личног мира или захвалности. За друге, то је начин да покажу усклађеност са очекивањима околине, да потврде своју 'нормалност' или вредносну прихватљивост... Али поставља се кључно питање – да ли је то истинска вера или потреба за припадањем и потврдом", истиче Стојковићева.

Добра реклама VS Смислени део живота

Шта би могао да буде повод "дигитализације" вере, за новинара Интернета портала РТС-а Алексу Николића, који се изјашњава као атеиста, нема дилеме.

"Људи имају потребу да сви виде на друштвеним мрежама ако су у изласку, на концерту, путовању, било где што им је 'добра реклама', па и ако су у цркви изгледа", рекао је Алекса.

Све је, каже, "дигитализовано", па и вера. Ипак, сматра да млади данас верују по навици или по наслеђу у породици, само зато што је опште прихваћено да тако треба и да је пожељно.

С друге стране, ватерполиста Милан Глушац, припадник генерације Зед који се међу саиграчима истакао како спортским успесима тако и јасним ставовима о вери, истиче да породичне вредности и васпитање играју кључну улогу за сваког човека.

"Оно што млади науче код куће на неки начин обликује њихов поглед на свет и веру. Уколико им се вера представи кроз разумевање, пажњу и подршку, она ће постати битан и смислен део њиховог живота", сматра Глушац.

Истиче да му је вера помогла како у животу, тако и у спорту, јер му је пружила и осећај сигурности и стабилности.

"Помогла ми је да останем прибран и фокусиран под великим притиском. Такође ме је научила захвалности и поштовању према другима, што ми помаже да будем бољи на терену и ван њега", наводи Милан.

Припадање, традиција или потрага за смислом

Утицај породице и околине на онога ко се изјашњава као верник може се посматрати из три различита угла, указује јереј професор Сава Милин.

"Код дугогодишњих верујућих породица природно се вера рађа и код деце. У другу групу спадају они који нису нарочито религиозни, него на црквене празнике гледају као на поштовање традиције. Али бих истакао трећу групу која је код младих све бројнија. То су млади који трагају за смислом постојања и одговор налазе у теологији и богослужењу", објаснио је јереј.

Напомиње да је формално сваки крштен човек верујући, док се у пракси верујућим сматра само онај који макар четири пута годишње пости и причешћује се када Црква то прописује.

Две стране веровања

Иако је атеиста, Алекса каже да га пријатељи који су верници често позивају на празничне прославе и да се сваком позиву радо одазове.

За њега је, каже, религија као вера у свевишње божанство које с одређеним планом управља човеком и светом. Ипак, сматра, да се на ту натприродну вољу може утицати – пожељним понашањем.

О вери је отворено говорио и глумац и режисер Стево Жигон, а једна од његових реченица из емисије "Клопка" код Оливере Ковачевић и данас се цитира:

"На веронауци сам постао атеиста. Видео сам да (први катехета – вероучитељ) лаже, каже да је прави живот после смрти, а једе лук да би остао што дуже овде."

А најздравији избор, било да води ка вери или атеизму, био би онај који долази из искреног преиспитивања, истиче психолошкиња Јована Стојковић.

"Прави избор не настаје из страха, лојалности или потребе за доказивањем, већ из питања: Шта ја заиста мислим? Шта осећам када останем сам са собом? У шта верујем када нико не гледа?", закључила је Јована.