Звечанска пред новим почетком – обновљен простор за децу којој је потребна највећа подршка

Још мало је остало до тренутка када ће нова зграда у Звечанској отворити врата деци која више од три године бораве на другој локацији. Имаће боље услове за живот и одрастање, a оно најважније остаје исто – њихов свакодневни ритам.

"Постоји ритам дана, где је предвиђено од најосновнијих базичних хигијeнских потреба – хране, лекова, терапије, али и других третманских активности – одлазак код логопедa, излазак у двориште. То је све што ће овде бити интезивније организовано с обзиром на могућност за бољу организацију простора", објашњава Милош Станковић, руководилац Стационара Центра за заштиту одојчади, деце и омладине.

Објекат са 200 места биће подељен у три радне јединице, како би се свакодневица што боље прилагодила потребама деце. Посебно ће бити организовани смештај за децу са комбинованим развојним и здравственим сметњама, домски смештај за децу од треће до седме године и прихватилиште за најмлађе – од рођења до треће године.

"Овај простор који смо добили, који нам је и проширен просторно, омогућиће да се те активности несметано одвијају. Оно што је још јако важно за прихватилиште јесте да ће бити одвојене собе у којима ће посете моћи да се одвијају за децу, јер је то у том процесу боравка у прихватилишту нераздвојиви део програма", објашњава Љубица Бзенић, педагог у Центру за заштиту одојчади, деце и омладине.

Иза сваког распореда, третмана и свакодневне активности стоји исти циљ – да дете зна шта га чека, коме може да се обрати и где може да пронађе сигурност. Посао оних који о деци брину није једноставан – захтеван је, одговоран и често непредвидив. Али један осмех, поглед, загрљај или рука која тражи познату особу – посебни су тренуци.

"Kада ми неко каже ви сада треба да будете заменска породица. Ви никада не можете бити заменска породица, али оно што дете у овом узрасту треба, јесте нека сигурност и предвидивост, пре свега", поручује Бзенићева.

Више простора, више игре и осмеха. Најважнији су сигурност, блискост и поверење, јер дом није зграда, већ осећај да ниси сам.

Чека се употребна дозвола за повратак деце

Грађевински радови и опремање централног објекта Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Београд су завршени, каже за РТС директор Зоран Милачић.

"Сада чекамо да противпожарци одраде свој део посла, они су већ почели са тим. Након тога треба добити услове за технички пријем и употребну дозволу као финални документ како би се деца поново вратила у објекат", објашњава Милачић.

Објекат је изграђен 1936. године и ове године навршава девет деценија. Иако је током тог периода било адаптација и редовног одржавања, овако темељна реконструкција, каже Милачић, до сада није рађена.

"Ја мислим да овај објекат због значаја популације о којој се ми бринемо заслужује да добије једно ново рухо", истиче Милачић.

Центар за заштиту одојчади, деце и омладине има осам објеката у Београду, док је реконструисани објекат најпрепознатљивији и централни објекат установе.

Милачић наводи да Центар прима децу којој је потребна подршка, а која тренутно не могу да живе у биолошкој породици.

"Све оно што можете замислити да деца имају као проблем третира се у Звечанској. Покушава се да се да неки допринос да, када деца изађу из установе, могу самостално и нормално да наставе живот", наглашава Милачић.

Објекат је првобитно био намењен најмлађима, деци од рођења до треће године. Међутим, промене Закона о социјалној заштити и потреба корисника промениле су и његову намену.

"Биће већински деца са одређеним сметњама у развоју и у складу са тим адаптиран је комплетан простор како би се њихове активности регуларно одвијале, а како би се на неки начин обезбедили бољи услови за рад за све оне који пружају заштиту овој популацији", каже директор Центра.

Значајно смањен капацитет установе

Капацитет установе значајно је смањен од 2000. године. Некада је, према речима Милачића, било 1.200 места за децу, док их је сада 528, у складу са Уредбом о мрежама установа социјалне заштите.

Промена је, објашњава, последица другачијег приступа социјалној заштити, којим се настоји да деца остану у породичном окружењу кад год за то постоје услови.

"Фактички, само она деца која баш имају изузетне потребе и које се не могу третирати у породици могу бити изузета и стављена у установе оваквог типа као што је наша", наводи Милачић.

Промене су, додаје, подразумевале већу подршку биолошким породицама, али и развој хранитељства.

"Управо због тога се и смањио број деце која јесу у установи и у установи тренутно јесу само деца која захтевају озбиљнији третман и која захтевају неки дужи рад који подразумева да кроз те активности ми успемо да санирамо колико год можемо све оне проблеме које они са собом носе", истиче Милачић.

"Биолошка породица је најадекватније место за раст и развој"

Када је реч о усвајању, Милачић напомиње да тачну евиденцију о броју деце која чекају на усвојење воде центри за социјални рад, односно надлежно министарство. Према подацима којима располаже, током прошле године у Србији је усвојено око 60 деце.

"Некада је то био значајно већи број. Међутим, морамо поменути и да деца која улазе у систем јесу деца која имају родитеље. Некада су то била деца нахочад, деца непознатих родитеља, сада је форензика толико напредовала да је тешко могуће да се деси да се у року два, три дана не открије ко је родитељ", каже Милачић.

Наводи да се данас настоји да се утврди шта се догодило у породици и какви проблеми постоје, а затим, када је то могуће, породици пружи подршка како би дете остало са биолошким родитељима.

"Сасвим је сигурно да биолошка породица, уколико има иоле капацитета, јесте адекватније место за раст и развој него што је установа. У установу улазе деца где стварно постоје озбиљни проблеми и код деце, а и у породици", наглашава Милачић.

Подршка младима до 26. године

У складу са Законом о социјалној заштити, Центар може да брине о младима до 26. године. То се, између осталог, односи на младе који настављају школовање и немају могућност да се врате у биолошку породицу.

"Сва она деца која имају одређене интелектуалне капацитете, која желе да студирају, ми подржавамо и то уколико не могу да изађу и врате се у биолошку породицу", објашњава директор Центра.

Посебна пажња посвећује се припреми младих за самосталан живот након напуштања установе.

"У нашој струци се каже – са даном пријема детета размишља се о отпусту, односно ради се на томе како дете не би изашло са већим траумама него што је ушло у установу", истиче Милачић.

Центар, како каже, са спољним сарадницима покушава да младима који заврше школовање помогне и при проналажењу посла. Подсећа и да Град Београд пружа материјалну помоћ након изласка из установе, као и могућност становања за младе који немају услове да се врате у биолошку породицу.

Контакт са Центром, међутим, за многе не престаје одласком из установе.

"Наши корисници врло често и након изласка контактирају са нама и оно што је врло интересантно, део њих који је завршио одговарајуће струке, а које су потребне у нашој установи, јесу запослени тренутно код нас", закључује Милачић.