Од хватања шпијуна до провере кадра – како изгледа посао приватног детектива у Србији

Уверења да посао приватног детектива подразумева шпијунажу, прељубу и праћење брачних партнера са лупом у руци и даље су присутна у јавности. Међутим, стварност овог посла у Србији данас је далеко другачија и најсличнија је истраживачком новинарству или обавештајној делатности, изјавио је Никола Новак, директор Полиграф центра и детективске агенције, у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је.

"Сваки приватни детектив ће вам рећи да најмање воли да ради те прељубе и те љубавне проблеме - то највише избегавамо и то више и наплаћујемо, јер је то најтеже за рад, јер је набијено емоцијама", објашњава Новак, истичући да је то озбиљан посао који се базира на прикупљању, анализи и правовременом пласирању проверених информација.

Полиграф као инструмент који не греши

Савремени професионалци користе полиграф – инструмент који постоји преко 100 година и чија је првобитна намена била демаскирање и хватање контрашпијуна из Немачке који су се инфилтрирали у Америку.

"Полиграф је инструмент који не греши. Он је 100% прецизан. Једино ко може да погреши јесте полиграфски испитивач, човек, да нешто погрешно конструише", наглашава Новак.

Oбјашњава да полиграф мери и бележи промене у физиолошким реакцијама организма - које контролише периферни нервни систем, односно онај део који није под контролом наше свести и на који нико на свету не може свесно да утиче. Због такве поузданости, полиграф се признаје као доказ на судовима у Јапану, Индији, Америци, а од скоро и у Мађарској.

"И код нас сам приметио да се полиграф у последње време све чешће користи и у цивилним грађанским парницама, да клијенти траже да им доставимо штампани извештај са печатом, са мишљењем, да се то користи у суду", каже директор Полиграф центра, додајући да је недавно и полиција тражила њихове извештаје са полиграфа за један случај на којем је радила.

Мит о варању детектора лажи и треми

На питање да ли је могуће преварити полиграф, Новак истиче да то не може да тврди, иако зна како све функционише, а да би обичан човек за то морао да има апсолутно предзнање, обуку и савршено спроведе контрамере три пута заредом, што модерни канали за детекцију одмах хватају.

Такође, разбија се и мит о томе да трема може да утиче на резултат.

"Свако ко дође на полиграф има трему. Нема шансе да полиграф покаже да неко лаже само зато што је под стресом или што му је непријатно. Мој посао је да смирим ту особу. Онога ко није крив, успем да га смирим, јер се невини плаше да не буду погрешно оптужени. Али онај ко је крив, шта год да урадите, нећете моћи да га смирите, јер се плаши да не буде проваљен", прецизира Новак.

Индустријска шпијунажа и провере у фирмама

У детективској пракси чести су случајеви рада за компаније, где се примењује специјализовани тест за шпијунажу и саботажу (test for espionage and sabotage). Новак се присетио случаја из једне фирме где су информације континуирано цуреле.

"Проверили смо цео кадар у фирми. Радио сам 55 тестова, то је данима трајало, и ухватили смо човека који је био ту годинама, на позицији где је имао приступ поприлично великом броју информација. Испоставило се да је он био на 'паyролл-у', месечно примао новац од једне конкурентске фирме да им даје имена клијената и поверљиве информације. Људи су били у шоку, рекли су да би на њега последњег помислили", наводи Новак.

Како препознати лаж без апарата?

Иако сви људи, према речима стручњака, лажу у просеку два пута дневно – почевши од механизама манипулације који се развијају већ у трећој години живота – постоје јасне разлике између такозваних „белих лажи“ које не угрожавају друге и оних озбиљних.

Без полиграфа, лаж се може препознати кроз технику испитивања и постављање питања, јер "истини не смета да буде испитивана, а лаж не воли питања".

"Када неко прича истину, он може да вам исприча исти догађај из више различитих углова и може догађај да исприча уназад. Кад неко лаже, он понавља једну те исту причу као папагај, јер је то увежбао", открива Новак. Један од најлакших показатеља које људи могу да уоче јесте и број трептаја у секунди – када је особа фокусирана мање трепће, док у опуштенијем стању трепће више.

Посао екстрема без двогледа и мантила

У реалном детективском послу нема места за филмске реквизите попут двогледа, шешира или мантила.

"Двоглед никако, то прво привлачи пажњу. Када неко види да седите у колима и гледате кроз двоглед, одмах зна шта радите. Треба бити што мање упадљив, а углавном ради мушко-женски пар јер тако мање привлаче пажњу", објашњава Новак.

Сам теренски рад описује као "посао екстрема" у којем нема средине.

"Или је екстремно досадно кад седите и чекате некога, и онда одједном из те екстремне досаде почиње екстремно занимљива јурњава. Посао је генерално јако захтеван физички и психички. Кад дођу нови људи на обуку, тачно их бацим у ватру и одмах се види – или имаш тај кликер да можеш да седиш и гледаш у једну тачку и да ти то није проблем, или ниси за то“, закључује Никола Новак у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је .