Колико кошта пензионерска неједнакост - највиша месечна пензија равна годишњој најнижој

Србија има исти пензиони модел као већина Европе, али знатно нижа примања. Упркос редовном увећавању пензија готово сваки трећи пензионер живи на ивици егзистенције. У наставку издвајамо шест кључних разлога који објашњавају зашто је пензионерска стварност у Србији управо таква.

Распон пензија у Србији креће се од око 21.000 до више од 255.000 динара, али иза тих бројки крије се изузетно неуједначена пензионерска стварност. Док највиша примања има тек 86 пензионера, више од 200.000 људи месечно прима пензију мању од најниже законске.

Из разговора са Милошем Грабунџијом из Синдиката пензионера Србије „Независност“ и Радојком Николић, уредницом „Бизнис магазина“ и „Економетра“ издводили смо шест кључних ствари о расподели пензија у Србији. Цео разговор можете погледати у видеу гостовања који се налази у оквиру текста.

Велики број пензионера прима пензију испод или на нивоу најниже

Пензијe се крећу од око 21.000 до више од 255.000 динара, али највише износе прима занемарљив број људи – свега 86 пензионера, што указује на изражену неједнакост у систему. Око 27 одсто пензионера у Србији прима најнижу пензију или чак мање од ње, што указује на изразито неповољну структуру пензионерских примања. Посебно су угрожени корисници породичних и пољопривредних пензија, код којих су доприноси у прошлости били другачије уређени.
Пољопривредне пензије су системски потцењене

Пензије се данас обрачунавају у односу на просечну зараду, што додатно умањује износ пензија за оне који су имали нестандардне облике уплата, попут пољопривредника. Пољопривредници су деценијама плаћали порез, а не класичне доприносе, што се данас одражава у изузетно ниским пензијама. Иако су формално измиривали обавезе према држави, сада добијају пензије које су знатно испод животног минимума.
Србија није изузетак по структури пензионог система, али јесте по висини примања

Србија примењује такозвани Бизмарков систем солидарности, који користи већина европских земаља – садашњи запослени финансирају садашње пензионере. Разлика је у томе што многе земље имају гарантовану минималну пензију знатно вишу од српске, иако је куповна моћ делимично упоредива због различитог животног стандарда.
Однос броја запослених и пензионера тренутно није лош, али систем и даље зависи од државе

На једног пензионера долази око 1,7 запослених, што је боље него ранијих година, али недовољно да систем самостално функционише. Овај систем најбоље је функционисао седамдесетих година прошлог века када је однос био 3:1 у корист запослених. Дефицит у пензионом фонду и даље покрива држава, што показује ограничену одрживост без буџетске подршке.
Номинални раст пензија не значи и реално побољшање стандарда

Иако је просечна пензија од 2020. до 2025. године номинално удвостручена, реална куповна моћ је готово иста. Инфлација, посебно раст цена хране и лекова, „појела“ је највећи део повећања, што пензионери осећају у свакодневном животу.
Највећи терет за пензионере су трошкови лечења и лекова

За разлику од млађих генерација, пензионери значајан део прихода троше на здравствене услуге и лекове, често и у приватном сектору. Управо та структура трошкова чини њихов реални стандард тежим него што голе бројке о висини пензија показују.