Кад за историјске чињенице није потребан доказ – феномен Јованке Јолић

Јасно је да Јованка Јолић није наступала као истраживач или тумач историје, већ као глас који је обзанана скривеног знања. Простора "с оне стране ума", где сумња не постоји, а питања су сувишна, јер су објашњења довољна. Управо та сигурност, неутемељена, али (парадоксално) "потпуна", "свеобухватна", "неупитна", била је кључна за привлачност.

Јованка Јолић преминула је 4. јануара у Београду, према званичном извештају – природном смрћу. Њено тело пронађено је на Вождовцу без личних докумената, а идентитет је накнадно утврђен. Према незваничним информацијама, позлило јој је док је била на улици. Сахрањена је 10. јануара на гробљу Лешће.

На друштвеним мрежама, поготово на платформи Икс, њена смрт изазвала је реакцију великог броја корисника, али и подгрејала сумњу и створила нови наратив, углавном упитног карактера о начину смрти.

Кратка хронологија свршетка затвара један живот, али не и феномен који је, нарочито у дигиталном простору, обележио последње године њеног појављивања у медијима. Тај феномен, међутим, није настао ни изненада, нити ниоткуда. Југословенски и српски медијски простор и раније је познавао фигуре које су говориле са исте позиције.

Од маргиналног до масовног

У телевизијском формату, један од раних облика таквог јавног говора могао је да се препозна у емисији "Црни бисери" Вање Булића. Његови гости, колоквијално названи "бисери", износили су уверења, визије и тумачења света која су, између осталог, неретко одступала од доминантног рационалног и научног оквира, али су деловала целовито, затворено и складно.

Оно што је било маргинално, често егзотично или куриозитетно, с Јованком Јолић постало је централно и масовно, макар у дигиталном простору.

Разлика није толико у садржају, колико у медијском окружењу и позицији говорника. "Црни бисер", један од најпознатијих Љубиша Стојановић Љуша (тумач ванземаљског језика и сарадник ванземаљаца) припадао је времену у којем је таква врста говора била означена као изузетак, необичност или телевизијски феномен.

У дигиталном простору, у којем је Јованка Јолић деловала, сличан говор или интерпретација историје више није куриозитет, већ понуда доступна свакоме, непрестано, без посредника и без коректива. Оно што је некада било емитовано као "бисер", данас се неретко дели и схвата као истина, али и чиста лакрдија.

"Илон Маск? Он је из Републике Српске, ако се не варам!?"

Јавност је Јованку Јолић упознала као интернет и подкаст појаву која је говорила о "скривеној историји" света, пореклу српског народа и глобалним заверама. Њене тврдње – од оних о Србима као најстаријем народу на свету до српског историјског наслеђа које сеже до изградње Кинеског зида – шириле су се друштвеним мрежама великом брзином, изазивајући подељене реакције.

За једне су биле предмет подсмеха, за друге разлог за забринутост, а за треће потврда дубљег уверења да је "званична историја" непоуздана или намерно фалсификована.

"У смислу утицаја на друштво и појединца, знање и осећања никада нису строго одвојени. С једне стране, са професионализацијом науке и свођењем исте на механицистичку и практички-оријентисану науку, питања о смислу, бесконачности, Богу и осталим метафизичким феноменима проглашена су или за небитна или за бесмислена, али то не значи да су их људи изгубили односно да су престали да траже одговоре на њих. С друге стране, спрега наука (и природних и друштвених) са различитим идеологијама и центрима моћи производе својеврсну кризу поверења у науку (посебно у западним друштвима) и онда 'теорије завере' почињу да куљају", наводи Андреа Јовановић.

Тврдње Јованке Јолић да је Илон Маск пореклом из Републике Српске, да су Срби најстарији народ, да је Египат Србима "први отет", па чак и да се испод Кинеског зида налазе српске кости, шириле су се друштвеним мрежама брзином која није остављала простор за равнодушност.

"Илон Маск? Он је из Републике Српске, ако се не варам!? Је л' тако? Негде сам прочитала да је мењао име и презиме и да је из Републике Српске... да није могао да успе ако не промени име и презиме. А, то значи да припада племену које мења имена и презимена када иде из једне државе у другу. Видим да су ми људи на 'Фејсу' потврдили да је из Републике Српске пореклом. Је л' тако, је л' Ви знате нешто о томе", рекла је Јованка Јолић у интервјуу за Балкан инфо, објављеном на Јутјубу 12. фебруара 2021. године, под насловом "Црно племство влада светом, ковчег знања чува једна породица!".

Теорије завере као потрага за смислом

Иако бизарне, овакве изјаве некима су звучале као давно потиснута истина, па је право "освежење" када неко обзнани, примера ради, да је Доналд Трамп потомак Карла Великог, а Карло Велики – Александра Македонског.

"Теорије завере истовремено задовољавају људску радозналост и потрагу за смислом, али и представљају плодно тле за оне који умеју то да злоупотребе и направе озбиљан новац од тога. Не помаже много ни што су се неке од теорија завера (посебно у домену економије и геополитике) последњих деценија испоставиле – тачним", додаје Андреа Јовановић.

Недостатак образовног или научног ауторитета није умањио Јованкин утицај. Напротив, чињеница да је наступала изван институција и с изостанком језика академске резерве била је део њене привлачности. Уз то, не треба занемарити и позицију, односно улогу илити говор тела и начин на који је износила поједине тврдње.

Јованка Јолић није аргументовала своје тврдње нити је улазила у полемике – она је све саопштавала. У том смислу, њен наступ био је ближи фигури пророка него савременим теоретичарима завере.

"Не заборавимо да самоуверене тврдње често представљају одговоре на сумњу која је прилично нормално стање сваког мислећег бића. Међутим, свима нам је лакше да поверујемо да иза те тескобе стоји нека организација, или нека особа, која је намерно производи, јер онда постоји кривац, макар га никада 'не ухватили' и 'не осудили', знамо да је јасан кривац - него да признамо да је све више друштвених процеса не само изван наше контроле, него и изван контроле оних ентитета које видимо као моћнике (од конкретних људи до држава или корпорација). Невидљиви односи моћи не само да се не могу ухватити конкретно, него ни у принципу, и то онда само појачава наш осећај несигурности и неизвесности", наглашава Јовановићева.

Симптом колективне потребе

Погрешно би било Јованку Јолић посматрати искључиво као куриозитет, интернет-шалу или пример индивидуалне ексцентричности. Она није била узрок, већ симптом: медиј кроз који су проговориле одређене колективне потребе, страхови и жеље.

Њене изјаве су биле превише апсурдне да би се схватиле буквално, али и превише привлачне да би биле одбачене без остатка. Превише сигурно изговорене да би оставиле места сумњи.

Јованка Јолић није била аутор у класичном смислу те речи. Није градила аргументе, није улазила у полемике, није показивала интересовање за сумњу. Она је наступала као неко ко зна.

Излагања јој нису позивала на мишљење, већ на препознавање: слушалац је требало да осети да је то одувек знао, само што му то нико није рекао тако јасно.

У сржи њеног наратива налазио се мотив украдене величине. Египат, Кина, светска историја, технолошки геније, све је то, у Јованкиној интерпретацији, некада било "наше", да би нам касније било отето, прикривено или фалсификовано. Тај мотив није нов, нити је специфичан. Он је дубоко укорењен у културама које су своју садашњост доживеле као недовољну у односу на замишљену прошлост. Када садашњост не нуди осећај достојанства, прошлост мора постати грандиозна?!

Ту теорије завере престају да буду пука обмана и постају облик утехе. Оне нуде објашњење за свет који делује хаотично и неправедно. Ако постоји завера, онда постоји и ред.

Ако постоји непријатељ, онда постоји и смисао.

Дигитално окружење Јованке Јолић

Јованка Јолић је, свесно или не, функцију и очекивања испуњавала. Изјаве су биле једноставне, јасне и коначне, управо супротно од стварности у којој су живели (живе) њени слушаоци.

Важно је приметити да су њени пратиоци ретко инсистирали на дословној тачности онога што говори. Много чешће су реаговали осећајем олакшања, па чак и задовољства. Као да је неко најзад именовао њихову нејасну сумњу да нешто ту није како треба.

Када је реч о простору где је деловала, може се рећи да алгоритми не фаворизују ни истину ни лаж, већ јасноћу, интензитет и емоцију. У том оквиру, нијансе губе битку, а сигурност, ма колико неутемељена, постаје врлина. Јованка Јолић је била савршено прилагођена таквом свету, чак и ако га није теоријски разумела. Постала је мим, образац и ствар препознавања.

"Дигитални свет и алгоритми базирани на допаминској зависности утичу апсолутно на све, па и на поимање 'истине'. Они су неке већ постојеће процесе значајно убрзали и олакшали, али и доводе до озбиљног трансформирасања нашег схватања стварности. Не треба никада заборавити да смо на друштвеним мрежама роба управо ми, наше мишљење и наше понашање, а да на понашање алгоритма више не могу да утичу ни програмери који их стварају", наводи Андреа Јовановић.

Митским оквиром против сурове свакодневице

Након смрти Јованке Јолић, логика завере се наставила без прекида. Друштвене мреже су убрзо понудиле нову фазу наратива: Јованка није умрла случајно; она је "знала превише". Тај моменат био је готово неизбежан. Свака фигура која функционише унутар митског оквира мора на крају постати жртва. Тиме смрт не демантује мит, већ га само запечаћује.

"Искрено верујем да филозофија увек може помоћи, мада не треба заборавити да је родно место филозофије, поред љубави, такође и сумња, и да су њих две нераздвојиве. Ако се у филозофију уђе само због сумње, али без љубави и ка истини која нам се можда неће свидети, која ће нас можда веома заболети и коју ћемо можда желети што пре да заборавимо, онда филозофија остаје без 'фило' и може и сама постати средство заваравања и борбе моћи", закључује Јовановићева.

На крају, питање није да ли је Јованка Јолић била у праву. Питање је зашто је један део људи желео да она буде у праву. Одговор на то питање не говори ништа о њој.

Можда се у њеним тврдњама није крила истина о свету, али се у привлачности свакако крила истина о времену у којем живимо. Можда је, уосталом, најзанимљивије у читавој причи то што су Јованкине тврдње биле толико велике да су на крају престале да буду увредљиве за разум.

Када вам неко саопшти да сте наследник Египта, светске цивилизације и будућности човечанства, тешко је не осетити извесну врсту учтиве захвалности, чак и ако нисте сасвим сигурни шта бисте са тим наслеђем. У том смислу, Јованка Јолић је подизала самопоуздање, нудећи слушаоцима, бар на тренутак, осећај да су много већи него што свакодневица упорно доказује. Ма колико то било смешно, нетачно, неутемељено.