Родитељи деце са сметњама у развоју између боловања, отказа и борбе за достојанствен живот

Председница Удружења "Ево рука" Ана Кнежевић своје животно искуство описује као шаренолико.

"Била сам запослена када сам родила прво дете и надала сам се да ћу се брзо вратити на посао. Међутим, беба се родила са вишеструким сметњама у развоју и ми смо то пратили. Користила сам пет година боловања. Вратила сам се на посао и једноставно није било могуће да радим онако како сам радила раније и морала сам да дам отказ",објаснила је Кнежевићева.

Све оно што је морала да ради током пет година, колико је била на боловању и радила са дететом, било је доведено у питање њеним повратком на посао.

"Он није престао да буде особа са инвалидитетом тако што сам се ја вратила на посао. Тада су се појавили нови проблеми, здравствени су свакако били сложени. Ја сам схватила да више никада нећу моћи да радим нормалан, обичан посао у пуном радном времену", истакла је председница Удружења "Ево рука".

Повратак на посао за Ану Кнежевић само је рађао нове проблеме.

"Ја сам живела у Земуну, радила на Вождовцу. Од куће сам била одсутна 11 сати. Уколико бих ишла колима, плаћала бих прескупо гориво, а уколико бих ишла превозом, имала бих још три и по сата у вожњи. Најисплативије ми је било да дам отказ и да будем код куће јер сам сав остали новац који сам имала трошила на чување детета", навела је Кнежевићева.

Марија Девић доживела је сличну причу. Такође је била запослена када је добила дете, међутим, због превременог рођења син има церебралну парализу.

"Као и Ана, користила сам пет година боловање, а већ шест месеци сам на боловању, то је такозвано боловање до 18. године, због тежег стања детета и то се обнавља на сваких шест месеци", објаснила је Девићева.

Позитивни примери из окружења као решење

Девићева наводи једно од потенцијалих решења за родитеље који се налазе у сличној ситуацији.

"Једно од решења би било да се донесе измена Закона о раду. Тренутно постоји опција да родитељи и деца са тежим стањима раде минимум 50 одсто радног времена, али буду плаћени у складу са бројем сати које одраде. Једно од решења би било буду 100 одсто плаћени, да послодавац плаћа четири сата, а остатак да држава. Постоје овакви примери и у околним државама, који су се показали као позитивни", наглашава Девићева.

Председница Удружења "Ево рука" истиче да су жене које имају децу са сметњама у развоју посебна категорија.

"Популарна је тема усклађивање рада и родитељства, али није популарна тема усклађивања рада и родитељства која подразумева негу болесног детета или ометеног детета. Нико није размишљао да и жене које имају децу са сметњама у развоју треба да иду да раде. Први и најосновнији проблем је што није јасно дефинисан појам непосредне неге лица", истиче Кнежевићева и додаје да је неопходно то јасно дефинисати у Закону о социјалној заштити, у Закону о раду и у Породичном закону.