Тајне архиве под лупом – шта се крије у домаћим досијеима

"Ликвидирали смо Петра Петровића, али није то тај Петар Петровић, јер смо ушли са друге стране села. Има један човек са сличним именом и презименом, њега смо ликвидирали, али нема везе, и он је био народни непријатељ..."

Овако, отприлике, пише у једном од послератних докумената, са којих је Влада Србије 2009. године скинула ознаку тајности, препричава Срђан Цветковић са Института за савремену историју. Цветковић је имао увид у списе, а неких детаља сећа се и данас.

"Рецимо, за професора Драгољуба Јовановића... Тито је дао миг (Александру) Ранковићу, а то је описао и (Милован) Ђилас у својима мемоарима – да се Драгољубу Јовановићу нађе кривица. Све то пише у елаборатима. Има и намештања убистава. Неком је намештено да се убије у руднику тако што ће га згазити вагон са угљем", наводи Цветковић.

Тајне службе у Србији, као и у државама бивше Југославије, спроводиле су различите врсте надзора над онима који су им били сумњиви. Последично, настали су и лични досијеи за већину људи које су пратили.

Цветковић каже да од 2009. у Србији ознака тајности није скинута са било ког досијеа или списа, док су друге државе у региону, према његовом мишљењу, то урадиле са већином послератних докумената.

"Обично су то учиниле доношењем закона о отварању досијеа, да се види шта се ту радило, ко су били сарадници, колико су људска права кршена. Друга мера је Закон о лустрацији који је код нас донесен, али је остао мртво слово на папиру. Затим, закони о рехабилитацији и враћању имовине, јер су људи често остајали без имовине у процесу револуционарног преображаја власти", истиче Цветковић.

(Не)поверљиво

У Србији се не зна тачан број тајних досијеа, а прилика за утврђивање тог броја пропуштена је почетком 21. века, када су отворени поједини досији Државне безбедности, тврде познаваоци. Упућени наводе да се неки од њих налазе у Архиву Србије и Војном архиву. У Архиву Југославије нема тајних докумената, већ се чува само цивилна архивска грађа, а законски рокови за објављивање исти су за све.

Драган Теодосић из Архива Југославије напомиње да је по Закону о архивској грађи из 2020. иста доступна после 30 година за цивилну, а после века за војну грађу.

"А то све уколико стваралац те грађе није одредио другачије", наглашава Теодосић.

Стручњаци сматрају да, када би тајне архиве које имају безбедносне службе биле доступне за јавност, људи би боље разумели дешавања и сукобе у бившој Југославији. Познаваоци ове теме сматрају да би објављивањем тајних досијеа били обелодањени многи планови и извештаји безбедносних служби.

Али не само то, већ и информације о смрти некадашњег шефа Управе државне безбедности Слободана Пенезића Крцуна 1964, убиству новинара Славка Ћурувије 1999, атентату на Зорана Ђинђића 2003. и погибији војника у касарни на Топчидеру 2004. године.

Цветковић подсећа да на овим просторима нису отворени досијеи ни од 1945. године.

"Иако постоје они оквири од 30, 50 и 70 година, код нас ето и после тога нису отворени", истиче Цветковић.

Више пута од 2000, разна удружења, организације, па и политичари, предлагали су доношење закона који би регулисали објављивање тајних досијеа и прописали ко и како може да им приступи по истеку утврђеног рока. Како кажу упућени, готово ништа није урађено.