Кад кућа постане болница – пацијенти и породице препуштени сами себи

Још само неколико месеци живота, лека нема. Дијагноза опаке малигне болести шокира. А када се саберете питање-шта даље? Када медицина да завршну реч, све је на породици, а кућа постаје болница.

"За терминалне пацијенте, не постоји некакав другачији протокол који би олакшао и породицама и оболелима да не троше своје финалне дане чекајући у чекаоницама. Ја сам се трудила да сваки моменат који могу да проведем са мамом активно се опраштајући од ње. Јер сам свесна да си на позајмљеном времену имаш дан, два, минуте", рекла је ћерка оболеле Дарија Чернишевски.

Палијатива не познаје године и не подразумева само бригу о пацијенту на самом крају живота.

"Оно почиње оног тренутка када пацијент добије дијагнозу да су медицинске процедуре исцрпљене и да нема више лечења, него помагати да се отклоне патње и бол. Белхоспис има у називу хоспис, међутим, због различитих законских процедура ми као организација немамо могућност да отворимо такво одељење и то јесте била наша визија. Зато су наше услуге управо усмерене на подршку и помоћ пацијентима у кући", каже директорка Белхоспис центра Александра Марјановић.

Списак онога што имате на располагању је краћи од онога што вам је потребно. Оглашавају се агенције које ангажују геронтодомаћице, наговатељице или само приучене особе за бригу о таквим пацијентима, али према сведочењу корисника то је најчешће нужно зло без гаранције да ће посао обављати савесно и стручно.

"Ако си довољно срећан да имаш релативно нормалан посао, онда можеш да платиш. Ја стварно не знам шта раде људи, јер теби треба посебан кревет, антидепутативни душици, треба ти посебна исхрана, гомила ствари које коштају огроман новац и то је нешто што фали. Држава то не препознаје. Мени се чини да некако у нашем друштву када је пацијент добио терминалну дијагнозу да се рачуна ти си готов и да се ту завршава сва брига о људима и квалитету њиховог живота", наводи ћерка оболеле пацијенткиње.

Болнице такве пацијенте примају на кратко, ако има места. Недостатак капацитета покушавају да попуне поједини домови за старе.

"Они нису за болницу, нису за одељење, али тамо се људи лече, а потребно им је здравствена нега. Наша држава, односно наше друштво је отишло више у правцу комерцијалног. Домови нису свима доступни. То је велика препрека, јер не може свако да скупи средства на месечном нивоу. Некад крај не дође тако брзо, а ви желите свом најближем најбоље. Тако да у тренутној фази што нама недостаје јесте права стратегија за третирање палијативних пацијената", истакла је Маријановићева.

Пренамена Ковид болнице

Део Ковид болнице у Новом Саду преуређен је за бригу и о таквим пацијентима. То је план кажу у Министарству здравља и за Ковид болницу у Батајници.

"У току је израда техничке документације за целокупну пренамену Ковид болнице у Батајници и очекујемо да ће привођење њеној новој намени бити могуће у што скоријем року," наводи се у саопштењу.

Стари и они без шансе за опоравак превелики су терет и за најбогатије државе. У Великој Британији на пример први модеран хопсис основан је 1967. године.

"Хосписи у Британији функицонишу као добротворна друштва са преко 30 одсто учешћа државног здравства. Бесплатни су и на место се чека у просеку мање од три недеље. Постоји и опција хосписа у кући. Палијативна нега у просеку траје само 48 дана. Прошлогодишњи трошкови одржавања хосписа износили су око 1,8 милијарди фунти,  а мањак 77 милиона фунти", каже дописница РТС-а из Лондона Ивана Милорадовић.

Зато се сада у Британија расправља о Закону о хуманој еутаназији. Холандија га је већ усвојила.