Коцка, болест која не бира ни године ни професију - међу зависницима и осамдесетогодишњаци

Почиње као игра, на почетку се издваја 100, 200 динара, а онда и улог и зависност постају већи. Срећко је у осамнаестој години почео да одлази у кладионицу. Прво је желео да заради новац и играо је на мали улог, углавном рулет и користио је апарате. У једном тренутку схватио је да му је коцкање постала свакодневна преокупација.

"Мени је то кренуло да утиче на везу, тад сам као млад имао једну лепу везу, више пажње посвећивао сам коцкању него девојци", рекао је један од зависника.

Позајмљивање и крађа новца

Већина прво испуњава тикете, а потом пређе на апарате и рулет који доноси брзу зараду, дугове још брже. Тада се дневно троши по 10 до 15 хиљада евра. Проблем настаје када почне позајмљивање и крађа новца. Стрепе и најближи, брат једног од излечених зависника сећа се тих дана.

"У почетку су прво родитељи правили проблем око тога, зато што је то нама било непојмљиво, нисмо уствари знали да је то једна болест, кривили смо њега, како је он лош, безобразан, а он је уствари једно јако добро дете. Породица не треба да реагује према њему као према некоме ко то ради из неког свог личног хира, него као према некоме ко је болестан", објаснио је брат једног од излечених зависника.

Одлазак у кладионицу за неколико месеци може да постане опсесивно коцкање. Стручњаци сматрају да зависнике најбоље разумеју они који су кроз то прошли и излечили се.

Они који су успели да се излече кажу да се некоме, ко није био у ситуацији да буде опседнут куглицом рулета или испуњавањем тикета, тешко то може објаснити и да они не могу да разумеју ту зависност.

"Могу то да поредим. Просто она нека прва љубав, на пример кад се онако младалачки, човек заљуби, па има тај неки осећај да само о томе размишља, управо тако бих могао да направим ту неку паралелу, само се о томе размишља, одсутан си за све друго, то је нека најбитнија ствар. Само да доживи тај адреналин, да га то што се каже спуца", додао је зависник.

СОС центру се годишње око 60 породица обрати за помоћ. што је како кажу мали број.

"Просек корисника услуга нашег центра је око двадесетдве године, значи говорим о људима који су већ други, трећи пут одлазили код зеленаша, ако сваког од њих питате почели су у завршним разредима основне школе или првом разреду средње, значи то су те године у којима се улази у коцку", рекла је Јелена Манојловић из СОС центра за одвикавање.

У Србији има око 3600 кладиноца, подаци су СОС центра. 2020 је Закономо играма на срећу прописано да кладионице не смеју да буду у близини школа у кругу од 200 метара. Зато је онлајн клађење све популарније. рекламе за клађење су на порталима, тв, билбордима и све се представља као забава, а далеко је од тога , јер је коцкање замка у коју се лако упада а тешко из ње излази.

Један порок вуче други - коцка и алкохол 

Истраживање "Млади и коцкање" удружења "Превент" показало је да више од половине младих у Србији игра игре на срећу у кладионици, слот клубу, казину, а да чак 80 одсто познаје некога ко је зависан од игара на срећу. Сваки трећи испитани је свестан своје зависности, али се нису обратили никоме за помоћ.

Истраживање је показало и да 17 одсто оних који учествују у играма на срећу то ради свакодневно, а 23 одсто 4-5 пута недељно. То значи да чак 40 одсто младих учествује у играма на срећу више од четири пута недељно.

Да један порок вуче други, показује и то да 42 одсто испитаника каже да конзумира алкохол тамо где се коцка, а 15 одсто је признало и да се дрогира у кладионицама.

Кладионице би по закону морале да имају истакнуте постере и упозорења о опасностима коцкања. Постер са забраном треба да буде величине 100 са 80 центиметара и на њему треба да се налазе: одговарајући текст о превенцији болести и установа која помаже у лечењу.

Међутим, скоро половина испитаних каже да није видела та упозорења у кладионицама, више од половине није видело истакнуте информације о томе где могу да потраже помоћ. 

Марко Ромић члан експертске групе "Већа Европе" за онлајн коцкање и играње истакао је да се чини да су власти у државама региона прилично креативне у томе да нађу разне начине да отежају и загорчавају живот својим грађанима.

"Кад је у питању ова проблематика уређивање коцкарске кладионичке делатности, морам рећи да су ту посебно креативни, имају апсолутно непримерен однос према проблему", рекао је Ромић. 

Објаснио је да у БиХ и Србији гледају на тај проблем прилично добродушно и да су самим тим, како каже, стали на страну коцкарских кругова и лобија без рачуна о последицама.

"Нисам сигуран заправо да они имају потенцијал видети то на прави начин, али још мање сам сигуран да то уопше желе", нагласио је Ромић.

Онлајн кладионице највећи проблем данашњице

Као највећи проблем данашњице навео је онлајн кладионице, које за само неколико кликова нуде бесплатне спинове, бонусе, све само да би увукли корисника у тај свет.

"Од када је то коцкање преселило, тако да кажем, у тај виртуални простор, од тада је отежана и превенција, отежана и борба са овим проблемом. Некада су ти коцкари морали отићи у коцкарницу, па су за њима понекад одлазиле мајке, супруге или сестре, дочекале их тамо и на тај начин су успевали смањити мало број оних који коцкају", објаснио је Ромић.

Ромић каже да се све више сусрећу са опадајућом добном границом зависника, како каже, некада су то били четрдесетогодишњаци, а сада су то и млади од 16 до 20 година.

"Све већи број је и жена, кад кажем жена мислим целокупно на све добне групације, од девојчица из средње школе па до бака са 80 година", рекао је Родић.

По Родићевом мишљењу треба избегавати коцкарнице, кладионице и сваку помисао о коцкању, јер се никад не зна када се може склизнути у проблем. 

"Има мојих колега који ће рећи треба се коцкати умерено, контролирано и тако даље. Међутим, моја искуства су таква да заправо нико од оних који мисле да имају контролу не може бити сигуран у то, а многи од оних који су завили у црно и себе и своју породицу, ужу и ширу, су имали ту илузију да то могу контролирати. Дакле, заобиђите у широком кругу све", закључио је Ромић.

Цео разговор можете погледати у видеу.