Око: Милован Бојић – од првих трансплантација у Београду, до кумства са Амфилохијем и пријатељства са Милошевићем

Кардиолог Милован Бојић је универзитетски професор и политичар. Воли да каже да је, пре свега, "обичан" човек, иако за таквог има превише непријатеља. Они су, како истиче, хроничари његовог успеха, алудирајући на успехе "Дедиња" и чињеницу да се обележава три деценије од прве и историјске трансплантације органа у Србији, у чијој организацији је директно учествовао.

У интервјуу за Око, поводом аутобиографије Није било узалудно, Бојић истиче да је у породици, односно братству Бојић било великих људи од којих се много тога могло научити.

"Било је довољно стремити њиховим висинама и бити свестан њихових подвига. Бојићи су мало братство, али су у историји остварили велике заслуге. Замислите, у нашем братству има пет до шест медаља Обилића и Карађорђеве звезде", истиче Бојић, наглашавајући да се посебно поноси достигнућима Данила Бојића.

Напомиње да је Данило био инжењер који је оставио неизбрисив траг у америчком свемирском програму и истиче да је његов рад био кључан за успешан одлазак мисије Аполо на Месец.

"Председник Америке му је приликом доделе највишег признања рекао да ће 'пре електронски мозак погрешити него Данило Бојић'", каже Милован, истичући да му је била част познавати такву величину.

Ипак, породица Бојић, наводи саговорник, није оставила траг само у науци.

Директор Института "Дедиње" наводи да је изузетно поносан на Алексу Бојића, официра из времена Првог светског рата, познатог по, како истиче, неустрашивости.

"На Мојковцу је Алекса бранио српски народ, не обазирући се на молбе краља Николе да се повуче. Уместо тога, са Јанком Вукотићем је направио завет да ће штитити повлачење српске војске, и на том месту је остао до краја", објашњава саговорник.

Истиче и да је породично стабло делио са славним песником Милутином Бојићем.

Трансплантација органа у Србији

Милован Бојић говори и о изазовима са којима се сусрео током покретања програма трансплантација деведесетих година у Србији.

"Био сам млад када сам 1992. године изабран за директора клинике 'Дедиње', а тада смо започели припреме за трансплантације. Било је то изузетно тешко време, у условима који су били далеко од оптималних", присећа се Бојић.

Један од највећих изазова било је, каже, обезбеђивање услова за вежбање на животињама.

"Требале су нам свиње за вежбе. Молио сам тадашњег председника Извршног већа Бошка Перошевића да нам помогне", каже Бојић.

Уз много упорности, успео је да убеди Перошевића, који је једног јутра, око три сата, послао камион пун свиња испред института.

"Када сам видео тај камион, био сам у шоку. Нисам знао где да их сместим", каже Бојић.

Први кораци били су изузетно изазовни.

"Организовали смо тим који је био мултидисциплинарни и мултиинституционални. Сваког четвртка смо на Војномедицинској академији пресађивали органе са једне свиње на другу", објашњава Бојић.

Успех је стигао након седам до осам месеци.

"Свиње су почеле да преживљавају, а ми смо почели да набављамо имунолошке лекове из иностранства. Била је то огромна победа", указује саговорник.

Један од анегдотских момената везан је за период када је Слободан Милошевић позвао Бојића због операције Милана Милутиновића, тадашњег амбасадора у Грчкој, касније председника Србије.

"Рекао сам да ћу послати цео тим, али да ја не могу да оперишем, јер имам другог пацијента, свињу. Наравно, све је прошло добро, а председник није могао да верује касније ко је био други пацијент", истиче Бојић.

Присећа се и да су га доктори у почетку убеђивали да одустане од пројекта, говорећи му да је лепо што има жељу, али да и други имају снове које није могуће остварити.

"Један доктор је говорио да би и он да буде са Синди Крафорд. А ја сам му одговорио да ако има довољно воље и то може да се догоди. Касније сам, стицајем околности, заиста пио кафу са Синди и шалио сам се са тим доктором на његов рачун", каже Бојић.

Милошевић, Амфилохије, Миша Јанкетић...

Милован Бојић успевао је да окупи људе из различитих бранши, често са супротстављеним ставовима. Његова блискост са истакнутим личностима попут митрополита Амфилохија и Слободана Милошевића, глумца Мише Јанкетића, често га је доводила у улогу посредника.

"Амфилохије ми је био кум. Провели смо много времена разговарајући. Оно што је посебно важно јесте то што је митрополит Амфилохије, на неки начин, разумео Слободана Милошевића, на крају, боље него многи који су га познавали површно", прича Бојић.

Говорећи о Милошевићу, Бојић наводи да суд историја захтева временску дистанцу.

"Начин на који се он супротстављао глобализму и колонијализму можда ће једног дана бити другачије сагледан", рекао је Бојић.

Са Милошевићем је био и 5. октобра 2000. године.

"Тада ме је Слободан позвао да будем са њим", присећа се Бојић.

Један од потресних сусрета, који је Бојић посредно "организовао", јесте и сусрет између митрополита Амфилохија и глумца Мише Јанкетића.

"Јанкетић, дубоко повређен што је поп Маца, који му је убио мајку, проглашен готово за свеца, није хтео ништа да има са црквом и митрополитом", каже Бојић.

Истиче да Јанкетић никада није желео да дође код њега ако је и Амфилохије био ту.

Интервју са Милованом Бојићем можете погледати у видео-снимку са почетка текста.