Проф. Бојић: Пацијенти са урођеним срчаним манама више не морају да се лече у иностранству

Кандидати за замену срчане валвуле су млади људи који су још као деца имали чак и по пет-шест операција отварањем грудног коша јер сурођени са срчаном маном. Екипа РТС-а је имала прилику и да види двоје од њих који су током јучерашњег дана оперисани. Они су насмејани, ведри и једва чекају да иду кући.

Професоре Бојићу, Ви сте нас навикли да све оно што је новина у свету прво дође и код Вас се реализује на Институту. Шта ово значи за кардиохирургију Србије, не само за Вашу установу?

– За кардиоваскуларну медицину Србије, али и за наше пацијенте ово је сигурно један велики датум. Значи, ови пацијенти су овде на Институту „Дедиње“, кроз добро осмишљени Центар за урођене срчане мане одраслих, збринути. Овде се о њима води рачуна и овде се уводе нове методе.

Захваљујући држави Србији која је обезбедила да овако скупоцен материјал се стави у употребну функцију, и у корист њиховог здравља, они данас немају разлога да обилазе велике светске центре, све то могу да ураде овде на нашем Институту.

То су, као што знате, пацијенти са урођеним срчаним манама који су се кроз своје педиатријско збрињавање намучили и диагностиком, оперативним и реоперативним лечењем, а данас су на Институту „Дедиње“ без отварања грудног коша, кроз препону, замењена је њихова пулмонална валвула и они данас живе практично свој нови живот.

Имали сте прилике да видите двоје од њих који су апсолутно спремни да у овом моменту иду кући и они су функционални за тако нешто. Из предострожности су још увек ту, и верујем сутра ће да их наши лекари отпусте. Значи, жене могу да рађају, мушкарци да се баве својим физичким пословима. Центар за урођене срчане мане Института „Дедиње“ је, дакле, место не само њихове наде, него њиховог трајања, даљег лечења, јер они су овде практично добили све.

На конференцији за новинаре сте рекли да су они имали по четири, пет, па неки седам интервенција, јер како су расли и развијали се, морала је да се мења изнова та срчана валвула. Да ли у овом случају њих чека још нека интервенција?

– Они ће вероватно да расту, али они су већ сада формирани људи од 18-20 година. Али пратићемо их кроз наш Центар и увек смо спремни да у корак са светским искуствима апсолутно интервенишемо. Они су, што је најважније, збринути. А није тако било.

Обично је то генерација људи који излазе из педијатријских кућа, а у овим терцијарним здравственим установама за одрасле нису оформљена таква и слична одељења. И они нису имали своју стреху, своје удомљење, нису имали место где ће бити окупљени и сагледани целисходно, онако како то данас чинимо кроз Центар за урођене срчане мане.

Ја се поносим тим Центром који такве пацијенте окупља, дијагностикује, припрема и нашим Центром за структурне болести срца које изводи тако високо специјализоване методе и то на најбољи могући начин.

Читав тим је био на конференцији за новинаре, то су млади људи, међу њима упознали смо и лекаре из Италије. Брза операција је једна од главних предности овога, али да ли носи неке ризике?

– Лекар из Италије је само гледао. Ми смо радили комплетне интервенције јер смо апсолутно спремни. Да вам кажем, ми смо овакву прву интервенцију урадили пре седам година. И потврдили смо на овај начин да је нисмо радили ради методе, него смо је радили да би касније радили овакве и убудуће ћемо их радити, захваљујући великом разумевању Министарства здравља, фонда и других институција државе Србије које се баве здравством.

Зашто у тих седам година нисте радили такве интервенције?

– Зато што је велики посао био организација, набавка, одговарајуће опреме, услова, али и сортирање самих пацијената којима је требало времена и простора да схвате да нема потребе за иностранством и да могу све то да добију код нас.

Четврти пацијент чека на операцију. Постоје ли неке листе чекања?

– Већ постоје и ми ћемо у сарадњи са Министарством здравља и Фондом даље разговарати, али је важније од свега тога да имамо тим и екипу која је апсолутно спремна и имамо вољу државе да ове пацијенте лечимо. То је велика ствар, огромна.