Марина је рођена без мишића на десној страни тела, заједно са мајком остварила је снове и данас помаже другима

Надичина љубав урадила је оно што медицина у том тренутку није могла. Марина, њено треће дете, није имала среће да се роди здрава, а прогнозе тада нису биле добре. Али заједничким снагама, уз много рада и вежбања, Надица и Марина су победиле све лоше прогнозе.

"Не бих ја то назвала борбом, зато што мама никада није тако објаснила. Она је увек говорила да радимо како би мени било боље. Тако је рекла да ћемо до 18. године ићи на разне терапије и лечења, а после 18. наставити да поправљамо шта можемо. И тако је и било,“ каже Марина Блажић из удружења "Плава шкољка".

Преко 2.000 дана у болници

Њена мајка Надица Блажић каже да је Марина једина на планети са дијагнозом коју има.

"Имамо преко 2.000 дана у болницама, бањама и на контролама, а више од 50 лекара је било укључено у њен живот. То не значи да се дете мање воли, већ да се воли на један другачији начин. Моја Марина ми је отворила један огроман свет," прича њена мајка Надица.

Иако је рођена без мишића на десној страни тела, Марини није у детињству недостајао бицикл. Са шест година почела је да тренира фолклор, свирала клавир, играла хип-хоп и постала вицешампионка у том плесу за децу са инвалидитетом.

Данас има 29 година, бави се графичким дизајном, фотографијом и заједно са мамом води "Кућу наде" у Бањи Ковиљачи и удружење самохраних родитеља и породица с инвалидитетом чије су просторије испуњене њеним медаљама и трофејима.

"Можда нисам увек имала новца за нешто више од хлеба, али сам маштала о кући у којој ће владати срећа, радост и подршка у којој се ништа неће плаћати. Замишљала сам да ће све бити бесплатно – смештај, терапије, помоћ родитељима и деци, јер ми то заслужујемо" каже мајка.

Кућа у којој је све бесплатно

Марина додаје да су изградили кућу у којој данас борави 25 породица два пута годишње по 27 дана.

"Смештај, храна, терапије и радионице су бесплатни. Сада прикупљамо средства за двориште у којем ћемо изградити летњиковце и проширити могућности за децу" наводи Марина.

Надица и даље гледа ћерку из публике и са поносом прича како кроз радионице помажу другима у сличној ситуацији.

"Гледајте срцем. Није лако, јер на том путу смо углавном саме. Ми смо углавном самохране мајке, а породице често пуцају под притиском великих проблема. Одвојеност од куће и од здраве деце оставља дубоке трагове на свима нама", поручује Надица Блажић.

Марина поручује свима да прате своје снове и никада не одустају.

"Увек реците да сте супер"

"Када су ме питали како сам, увек сам одговарала - супер сам. Јер када кажете да сте супер, нема других питања. А кад кажете да вам је лоше, сви знају зашто. Само реците да сте супер и осећаћете се боље", закључује Надица Блажић.

Од деце се сваки дан научи нешто ново

За око 700.000 људи Међународни дан особа с инвалидитетом није обичан дан. 

Ивана Краснић, васпитачица Предшколске установе "Савски венац", каже да је импресионирана успехом који постиже Марина Блажић.

Ирена Чепић, дипломирани дефектолог - логопед познаје Марину, јер је она завршила средњу школу у којој она ради "Стефан Дечански" за децу оштећеног слуха.

Указује да су искуства родитеља посебна, јер је школа пуна родитеља и ђака с дирљивим и разним животним причама. 

"Наш је задатак да их пригрлимо, прихватимо и нађемо начин да с њима комуницирамо", наглашава Чепићева.

Чим уђе у клинику, Чепићева каже да је потпуно фокусирана на децу која се тамо налазе.

"Колико ми учимо ту децу, толико и она уче нас. И сваки дан нешто ново учимо од њих", наводи васпитачица.

Чепићева истиче да је професију бирала по срцу, а да је деца уче стрпљењу, док их наставни кадар учи градиву и самим тим развијају међуљудске односе.

Зашто нам је важна емпатија

"Морамо бити емпатични да би могли то да радимо", наглашава она.

Посебно указује да, ако се већ нисмо родили с емпатијом, да морамо дати свој максимум да се саосећамо.

Краснићева наводи да је њој и поред тога што је Међународни дан инвалида, њој данас исти дан и да ће јој исти бити и сутра.

"Када уђем на клинику за неурологију, ја сам тамо да деци буде боље. Зато васпитачи постоје у болничким групама, свуда где деца леже у болницама је потребан. Да се игра с њима, да им донесе књигу коју желе", истиче Краснићева.