Од брачних другова до љутих непријатеља – насиље у сенци тужбе за отуђење од детета

Тања Игњатовић из Аутономног женског центра каже да се годишње пријави око 29.000 случајева насиља у породици.

"Партнерски однос је најчешће однос у коме се региструје насиље, у око 60 одсто случајева. Жене су доминантно жртве насиља, много чешће у партнерској релацији жене трпе насиље него мушкарци", каже Игњатовић.

Партнерско насиље – последице по децу за цео живот

Према њеним речима, истраживања потврђују да насилно понашање партнера има штетни утицај на децу и то на различите аспекте њиховог развоја током живота.

Такође, истиче, насиље у породици утиче и на њихове емоције, она су уплашена, анксиозна, могу бити раздражљива, агресивна, али могу бити и повучена, тиха деца коју никада не приметите.

"Насиље се одражава и на њихове ставове, како они разумеју шта је дозвољено, шта није дозвољено понашање, на њихове односе са вршњацима, односе са родитељима", рекла је Игњатовићева.

Указује да су деца која трпе насиље или изложена насиљу у породици, често насилна према својим вршњацима или су жртве насиља.

"То утиче на њихов школски успех, она не могу да постигну добру концентрацију, не могу да се фокусирају на школска знања и касније ће утицати и на њихове партнерске везе, прве односе које имају, на њихове будуће породичне односе. То ће бити деца која ће можда такође злостављати своју децу", каже Игњатовићева.

Од лошег брака до још горег развода – главе усијане, много емоција, мало разума

И мушкарци и жене се некада свете преко деце – калкулишу, манипулишу, причају лоше о другом родитељу.

"Када се људи разводе, то је једна кризна ситуација и оно што је нас занимало у овом истраживању јесте колико се пријављује насиље када се људи разводе", рекла је Игњатовићева.

Истраживање "Насиље у породици скривено иза концепта отуђење од родитеља" показало је да је од 33 посматране парнице у 24 било насиља које је било пријављено и у великом проценту кажњавано хитним мерама, мерама заштите, чак кривичним санкцијама.

"Најучесталије је комбиновано физичко и психичко насиље. Следеће је психичко насиље с тим што ту имамо проблем око доказивања. То су различите врсте омаловажавања, застрашивања, претње, уцењивања, контрола, спречавање да жена ради, комуницира са својом породицом, да има контакте са другима. Различите форме које није лако документовати, нису видљиве и нису један инцидент, него се дешавају у дугом периоду", рекла је Игњатовићева.

Оцене стручњака – да ли је мушкарац насилник подобан као родитељ?

У Аутономном женском центру кажу да је то и за њих било изненађење, пошто су сматрали да је универзално прихваћено да онај ко је насилан није довољно добар родитељ пре свега лош модел за своју децу и њихове ставове и понашање.

"Међутим, некако су стручњаци толерантнији према насиљу, нарочито када се дешава између партнера, иако су деца сведочила, тако да Центар за социјални рад неће узети у обзир у 70 одсто наших предмета, које смо анализирали, нису узели у обзир чињеницу насиља. Проценили су да су оба родитеља једнако компетентна, адекватна, а у сваком петом случају су дали предност очевима, без обзира на насиље. Вештаци су још толерантнији, дакле они су само у два случаја која су вештачена дали предност мајкама. Углавном процењују да су родитељи једнако подобни и то се онда рефлектује на одлуке суда, тако да су деца у 30 одсто тих случајева које смо ми посматрали остала са оцем који је био насилан", рекла је Тања Игњатовић.

Жене жртве насиља забринуте и за безбедност деце

Тања Игњатовић указује да су мајке посебно забринуте за дете које је било изложено насиљу, да ли директно или је сведочило насиљу, и траже хитне мере заштите.

"И то је за нас било изненађење, да деца нису заштићена тим мерама. Међутим, одређени број мајки брине, што је посебно типично за децу мањег узраста, где она можда нису имала лоше искуство са оцем, већ због околности или неких својстава тих очева. На пример, жена чији је муж странац плаши се да ће дете бити одведено преко границе и да га неће више видети. Или зато што отац има неко криминално понашање, па се више плаши његовог окружења", рекла је Игњатовићева.

Додала је центри за социјални рад често кажу да је то претарана забринутост мајке и да нема оправдања за контролисано виђање.

Мушкарци бацају прашину у очи институцијама

Подносећи тужбу против жене оптужујући је да отуђује дете од њега, мушкарци практично бацају прашину у очи институцијама и скрећу пажњу са насиља.

"У овим парницама које смо посматрали две трећине очева је имало проблем са децом која показују отпор или одбијају да имају контакт. Ако се занемари насиље, ако систем не види насиље и не види разлоге за одбијање тог отпора, постоји могућност да се заправо замене тезе и да се ове оптужбе за отуђење детета узимају у обзир без тога да се рачуна с тиме да дете може имати оправдани разлог да не жели да има одређене врсте контаката или уопште контакте са оцем с којим је имало негативно искуство", рекла је Игњатовићева.

"Када год су очеви преузали дете, нису вратили мајци после виђања и у старијем узрасту, када девојчице најчешће, а може бити и дечаци, имају сукобе са мајкама, они успеју да дете привуку тако што се понашају флексибилније, више излазе у сусрет дечјим жељама, а не правилима и неким захтевима које мајке постављају и тако деца заправо прелазе код очева", објаснила је.

Аутономни женски центар предлаже укидање концепта отуђење детета од родитеља

Према њеним речима, истраживање у другим земљама показује могућност злоупотребе.

"Ми сматрамо да ниједан ненаучни концепт не сме да се користи у клиничким и судским поступцима, где се доносе важне животне одлуке, да он не сме да се користи онда када постоји насиље, да морају да се размотре сви фактори због чега дете одбија контакт", навела је Игњатовићева.

Тај концепт немамо у законодавству, истиче, има га само у смерницама које је израдио Републички завод за социјалну заштиту за поступање стручњака у центрима за социјални рад.

"Те смирнице Министарство је учинило инструкцијом, дакле, препоручило центрима, тако да ми видимо да центри користе тај појам, а да га судије прихватају. Предлажемо да се та инструкција стави ван снаге зато што нигде није објашњено зашто је тај концепт споран када постоји насиље у породици", каже Игњатовићева.

У другим земљама, наводи, "концепт "отуђење детета од родитеља" заступљен је у пракси, али не и у законима, једино је законом регулисано у Бразилу и има озбиљне штетне последице.

Подсетила је да је Србија ратификовала Истанбулску конвенцију која обавезује да се у случају развода где се поверавају деца и одређује модел контакта, мора узети у обзир насиље у породици и дечје сведочење о насиљу. 

Деца као сведоци

"Предлажемо и извесне законске измене, од препознавања деце као сведока, као и то да деца жртве насиља увек имају психолошку подршку", закључила је Тања Игњатовић.