Ђак генерације сам води имање у Пригревици, рођендански поклон приколица за трактор

Било је очекивано да ће, као ученик генерације у Техничкој школи у оближњем Апатину, уписати факултет и вероватно заувек отићи из села, попут већине његових вршњака. Урош Тодоровић, међутим, има сасвим другачије планове, а иако не искључује могућност да настави школовање, своју будућност не види у граду.

Док већина младих возачки испит полаже са жељом да што пре седне за управљач неког доброг аутомобила, Урош је имао нешто друго на уму.

"Било ми је важно да положим возачки да бих могао да возим трактор. Ауто је био у другом плану иако и он сад добро дође", каже и додаје да се некако сналазио и раније, али му је била потребна помоћ.

Док није добио дозволу, отац га је возио до њиве, а онда је он сам радио све што треба. Помагала је и мама, али каже да му је то било прилично стресно. Урош поносно истиче да је у њиховом домаћинству он главни када је пољопривреда у питању. Уз осмех каже да, за разлику од неких његових вршњака у селу који само помажу својим родитељима, он води посао, док родитељи њему помажу.

Деда најзаслужнији за развијање љубави према пољопривреди

Љубав према пољопривреди, животињама, али и свим осталим пословима потребним да би једно сеоско домаћинство добро функционисало, Урош је, убеђен је у то, стекао дружећи се са дедом. Био је радознао дечак, све га је интересовало, а деду, који се уз пољопривреду, бавио и зидарским занатом, пратио је у стопу и, како каже, све упијао.

Деда је, нажалост, преминуо пре шест година, али оно што су њих двојица започели, Урош данас са задовољством и нескривеним поносом наставља. Гаји козе, јариће, свиње, кокошке, а обрађује и земљу и тако животињама обезбеђује храну.

За разлику од већине његових вршњака жели да остане на селу и да се бави пољопривредом. Како каже, није он тип за градску вреву.

"Пољопривреда ми је на првом месту. Не видим себе у граду, нисам ја за ту гужву и вреву. Нема ништа лепше од тога кад одеш на њиву. Мир, тишина, природа, радиш свој посао, нико ти не смета. Ма, милина једна коју треба доживети", искрен је Урош.

Иако је, судећи по овим речима, сасвим јасно колико ужива бавећи се пољопривредом, деветнаестогодишњи младић, ученик генерације Техничке школе у Апатину, ипак је свестан да би за њега било најбоље да искористи и знања која је стекао у школи.

Домаћинство би трпело даљи наставак школовања

Пољопривреда би се, каже, могла ускладити са неким запослењем, али проблем за његово домаћинство могао би бити одлазак на факултет. Родитељи га подстичу да настави школовање, али он је забринут, првенствено за животиње које узгаја.

"Није проблем да их неко нахрани и очисти просторије у којима бораве, али проблем је да се спреми храна. Ако бих ја отишао на факултет у Нови Сад, на пример, а моји родитељи раде, не би имао ко да обрађује земљу и припреми све што је неопходно. Не знам ни сам шта да радим, видећу још, али било би ми јако жао да пропадне све око чега сам се трудио", каже Урош и додаје да брига за животиње не престаје ни када оде на одмор.

Иако се тада о њима брине мајчин отац, признаје да већ после пет дана нема мира и жели да се врати кући.

Ако све ово није било довољно да схватите да је Урош изузетан и дивљења вредан младић, можда ће вас убедити његова жеља да за осамнаести рођендан добије један прилично необичан поклон.

Несвакидашњни поклон за 18. рођендан

Наиме, док већина његових вршњака очекује аутомобиле, скупа путовања и новац, он је пожелео још један прикључак за трактор. Требала му је прскалица за коров па је било сасвим логично да то и затражи. Родитељи су му, наравно, жељу и испунили.

Хоће ли Урош остварити своје снове? Једно је сигурно, деда с којим је почео да их сања био би поносан на њега.