Душко Шљиванчанин: Хероји са Кошара на вечној стражи, али 53. гранични батаљон и данас се постројава

На данашњи дан, пре 25 година, завршена је битка на Кошарама током које су припадници Војске СР Југославије 67 дана бранили државну границу и спречавали копнену инвазију терористичке ОВК из Албаније на територију Србије.

Борбе су трајале до 14. јуна када је по потписаном Кумановском споразуму започето повлачење јединица Војске Југославије из Покрајине. У бици је погинуло 108 припадника Војске Југославије.

Први удар прихватили су припадници 53. граничног батаљона Приштинског корпуса.

Пуковник Душко Шљиванчанин, командант 53. граничног батаљона Војске Југославије, рекао је за Интернет портал РТС-а, да се пре 25 година на данашњи дан завршила најтежа, најкрвавија, најнеравноправнија али и најчаснија битке вођена на државној граници према Албанији, у рејону караула "Кошаре", "Ђеравица", "Морина" и "Митар Војиновић".

"На том делу наше границе, кроз читаву историју, гинули су наши војници – граничари попут Бошка Жиловића из Чајетине, Дејана Радановића из Новог Пазара, Митра Војиновића и многих других", каже Шљиванчанин, уз напомену да увек жели да помене ова имена.

Према његовим речима, то је граница на којој се 1998. године наочиглед читаве међународне заједнице, догодило више од 130 граничних инцидената, који су имали акт оружане агресије, а који су однели 20 живота припадника тадашње Војске Југославије.

Прва жртва пала је 7. маја те године – био је то војник Ђула Дорин из Панчева.

На том делу наше границе те 1998. године живот је положио и начелник штаба 63. падобранске бригаде, потпуковник Горан Остојић, рекао је Шљиванчанин, који је и сам био рањен у бици када је упао у заседу на путу према Батуши.

Најкраћа и најкрвавија граница

Додаје да је то најкраћа граница Србије према некој од суседних држава – најкраћа али најкрвавија.

"Тај део границе је омеђен гробљем и мраморјем најбољих синова наше отаџбине", истиче Шљиванчанин.

Пуковник напомиње да се битка водила против регуларне војске Албаније, са територије Албаније, такозване ОВК опремане и обучаване "под будним оком дела земаља чланица НАТО-а, истих оних земаља које данас опремају и обучавају такозвану косовску војску супротно свим резолуцијама, а посебно Резолуције 1244".

Објашњавајући под којим околностима се водила битка, Шљиванчанин каже да се све одвијало у условима када је "агресор имао апсолутну превласт у ваздушном простору, дејствима из ваздуха и са дистанце по виталним објектима и путним комуникацијама које са простора централне Србије изводи на простор КиМ како би извршио изолацију бојишта, поразио, уништио и понизио Приштински корпус и нашу воjску".

Најтежи удар 9. априла

Пуковник Шљиванчанин каже да су први и најтежи удар на Велики петак, 9. априла 1999. примили војници са карауле Кошаре из састава 2. граничне чете 53. граничног батаљона.

"Они су нанели агресору губитке, зауставили га на државној граници и створили услове за довођење снага из дубине, што ће се касније испоставити као преломни тренутак за даљи ток успешне одбране државне територије", истиче Шљиванчанин.

"Захваљујући умешном командовању и брзој реакцији старешина на истуреном командном месту Приштинског корпуса у Ђаковици, приступило се довођењу свежих снага из дубине одбране: вода борбених оклопних возила из 52. артиљеријско-ракетне бригаде за противваздухопловну одбрану и чете из 5. батаљона војне полиције, а касније је у борбу уведен 2. батаљон из састава херојске 125. моторизовене бригаде, делови 63. и 72. специјалне бригаде, чиме је, упркос огромној надмоћи агресора у снагама како на копну тако и у ваздуху, ипак извојевана победа и осујећене њихове намере", наводи Шљиванчанин.

Сећање на погинуле на Васкрс и Ђурђевдан 

Према његовим речима, најтежи и најкрвавији дани за припаднике 53. граничног батаљона, на чијем је био челу, били су они најсветији – 11. април, када је те године прослављан Васкрс, и 6. мај – Ђурђевдан.

На највећи хришћански празник погинуло је девет припадника 53. граничног батаљона и један припадник батаљона војне полиције.

"Свој породични дом у селу Мердаре напустила је и деветомесечна беба Бојана Тошовић. Неко се дрзнуо да то назове колатералном штетом", каже ратни командант са Кошара.

Из ратног дневника команданта 3. армије 

За Шљиванчанина један од најтежих дана за херојску 125. моторизовану бригаду био је 11. мај.

У ратном дневнику команданта 3. армије записано је следеће: "Само од дејства авијације у рејону Кошара погинуло је 17, а рањено 66 хероја из састава 125. моторизоване бригаде. Овај 49. дан агресије остаје записан у ратним дневницима Приштинског корпуса и 3. армије као један од најтежих и најтрагичнијих.“

Иако су најбољи међу нама остали на вечној стражи, 53. гранични батаљон и данас се постројава, поручује пуковник Шљиванчанин.

Присећа се 14. јуна када је у близини манастира Високи Дечани формирао колону и кренуо према централној Србији. По доласку у Брус, 53. гранични батаљон се први пут у својој историји постројио јер се таква јединица због специфичности задатака никада не постројава.

Крајем фебруара 2000. године батаљон је отишао у историју. 

Ништа нећемо препустити забораву

"Наша је дужност да ништа не препустимо забораву и да се држимо речи патријарха Павла: Нека ваше речи буду благе, а докази јаки. Једини је Бог који ће судити свачијем делу“.

Такође напомиње да се не смеју заборавити ни везисти, возачи и лекари који су учесници битаке на Кошарама.

Пуковник Душко Шљиванчанин не заборавља слоган херојске 125. моторизоване бригаде: Претке нисмо осрамотили, а поколења нас се неће стидети као и слоган херојске 549. моторизоване бригаде – Нема назад, иза је Србија.