Ветеран 72. специјалне бригаде: Наше акције на Косову су биле дрске, али не супротне ратном праву

Заставник у пензији Саша Шајкић наводи да припадници 72. специјалне бригаде никада у акције нису ишли без поздрава, већ су имали обичај због тешких и опасних акција да се поздраве због могућности да неко можда падне у борби. 

"И онда да бисмо растерали малер, осмислили смо ту реченицу 'да се не поздрављамо'. Значи, неће се ништа лоше десити. Тако да је међу нама из те екипе које је тада били у јединици, остао је тај поздрав дан данас", каже за РТС ветеран 72. специјалне бригаде Саша Шајкић.

О својој екипи и говори књига "Да се не поздрављамо". Шајкић у њој описује своје саборце и кроз какав пакао рата су пролазили.

"Ми нисмо никакве машине за убијање или сурови људи. Обични смо људи које можете видети сваки дан на пијаци, тезги, у продавници, на седишту, у градском превозу... Али, то што смо радили, радили смо на најбољи могући начин на свету", објашњава Шајкић, заставник у пензији.

"Истините приче, аутентичне"

У књизи чак 95 одсто описа акција је аутентично, остало је прилагођено стилу писања.

"Било је толико акције и задатака које смо обавили, да је то преобимно за једну књигу. Приче које се појављују, где главни јунак прича о исконском страху који је доживео, где прича о паклу, рата, свему томе што је преживео, то су истините приче, 95 одсто аутентичне", наводи аутор. 

Специјалци ретко проговоре о својим акција. Шајкић је проговорио јер, како каже, не жели да му пали другови оду у заборав и јер њихове акције нису биле супротне ратном праву.

"Да ли су животе за отаџбину, слободу и знак на рукаву"

Аутор књиге истиче да акције војске нису биле супротне ратном праву, иако су понекад биле изузетно, како каже, дрске.

"Нисмо имали проблема око тога да било шта причамо касније. Данас, када помислим на тај период,  прво се сетим погинулих друговиа. За 24 године, колико је прошло од рата, није се десио један дан да их нисам споменуо", подвлачи Шајкић.

Наводи да је реч о људима који су дали највредније што су имали за отаџбину и слободу и, пре свега, знак на рукаву.

"Овај знак који ми носимо, ово је стари знак и то је знак нашег удружења ветерана противтерористичке јединице 'Соколови'. За тај знак се све дало, живот, тело, било шта", каже аутор књиге.

"Људи мисле да су борбе најтеже, али нису. Најтеже је кад сретнете удовицу најбољег друга"

Шајкић примећује да посвећеност послу војног специјалца изискује од људи велико одрицање. 

"Људи се одричу многих ствари, испаштају им породице, јер нема изговора кад јединица креће на задатак", каже саговорник РТС-а. 

Указује да у борби нису имали времена за жаљење палих сабораца.

"Људи мисле да су борбе најтеже, али нису. Најтеже је када сретнете удовицу свог најбољег друга. То је тежак део рата. Све ово остало, ми смо били спремни за то, обучени, добро мотивисани, добро плаћени и радили смо то што смо радили, али за све остало, ми једноставно нисмо били спремни", објашњава.

Нова књига о психичком стању ветерана

Шајкић сада пише нову књигу којом жели да скрене пажњу на психичко стање ратних ветерана.

"Много редовних војника и дечака који су ратовали, а нису били професионалци, већ су стицајем околности били ту, сада болује од посттрауматског стресног поремећаја. И врло мало се обраћа пажња на њих. Ја желим да једном чудном причом скренем пажњу јавности на те људе", каже Шајкић

Упутио је и поруку свима који желе да се пријаве за конкурс за специјалне јединице Војске Србије.

Поручио бих младим људима који ће да се пријаве за актуелни конкрус за специјалне јединице Војске Србије да би требало да буду, пре свега, спремни на жртве које ће поднети.

"Десио се рат или не, десио се задатак или не. Ми смо имали обичај да кажемо: Можда нешто не могу, али смем све", закључује Саша Шајкић у разговору за РТС.