Програм трансплантација готово заустављен у Србији – чекајући нови закон више од 2.000 људи на листи чекања

У првих пет месеци ове године у Србији су урађене две трансплантације, у Босни и Херцеговини седам, а у Хрватској 50. Измене закона, које је припремило Министарство здравља, нису усвојене у претходном сазиву парламента. На чекању је закон, али и више од 2.000 људи који чекају на трансплантацију органа.

Ивана Јовић, мајка шестогодишње девојчице и председница Удружења "Донорство је херојство", једна је од дванаесторо наших грађана који су током прошле године прикупљали новац да оду на трансплантацију у иностранство.

"Хвала богу ја сам пре осам месеци трансплантирана. Нажалост, не у нашој земљи, него у Белорусији, али како год, ја сада имам могућност за разлику од Биље, Тање, Цеце да попијем воду. Ово је количина коју можете да попијете за цео дан када сте на дијализи, ја сада имам тај луксуз. Мој квалитет живота је много, много бољи. Моја ћерка има шест година, ми смо само једном били на мору због моје дијализе, нисмо могли, јер је дијализа прескупа", наводи Ивана.

У Србији програм трансплантација готово потпуно заустављен

Не зна се број оних који нису више са нама због тога што је у Србији програм трансплантација готово потпуно заустављен. Према речима и оних који су на листи чекања, али и оних који учествују у програму трансплантације, ситуација никада није била тежа.

"Након пандемије коронавируса, где је огроман број анестезиолога био упућен у борбу са вирусом, нисмо могли да радимо програм. Одмах након тога је Уставни суд оспорио одредбе које су регулисале пристанак и узимање органа и после се десила техничка влада", истиче др Александра Влачић, директорка Управе за биомедицину Министарства здравља.

Када ће бити израђено ново законско решење

У наредном периоду требало би дефинисати чланове закона које је Уставни суд прогласио неуставним, и ново законско решење што пре упутити на усвајање.

"Држава има ресурсе, радила је пресађивање органа, постоје здравствене установе и просто би било јако нужно да се уреди тај правни оквир. Ово је, колико ја схватам, један од последњих видова лечења који вам омогућава да наставите свој живот", поручује Мирјана Кецман, помоћница Поверенице за заштиту равноправности.

Владица Илић из Београдског центра за људска права сматра да би било најисправније законом оставити могућност грађанима да се изјасне о донирању било на позитиван, било на негативан начин.

"Имаћемо мање ситуација у којима ћемо се бавити тиме да неки чланови породица претпостављају шта је неко мислио, желео, није желео, и да доводимо у ситуацију чланове породице у једном таквом тренутку да се они питају шта они о томе мисле или шта желе", додаје Илић.

За развој програма завештања и даривања органа неопходна је синергија и државе и здравственог система и грађана и медија и представника верских заједница, јер статистика показује да су много веће шансе да нам током живота затреба трансплантација него да будемо давалац органа.