Зашто забрана приласка не може да заустави фемицид

Пре четири дана човек је измасакрирао жену и њену мајку код Беочина. Издржавао је условну казну од десет месеци због породичног насиља и имао забрану приласка.

Врло потресна исповест једне новинарке осванула је у Недељнику. Она прича о злостављању које је трпела у својој кући и врло лошем односу полиције према њој када је отишла да пријави насилника. 

Анализирајући око 30 студија из различитих делова света, Јована Глигоријевић је дошла до закључка да ефикасност мера забране приласка, зависи од тога какав је насилник. 

"Она има ефекта, ако је реч о разумнијој особи или неком блажем облику насиља. Има ефекта када је реч о нечему што најчешће нема везе са партнерским насиљима. То је прогањање, удварање без пристанка оне особе према којој је усмерено", прецизирала је Глигоријевића.

Каже да не постоји јединствена методологија којом би се могли измерити ефекти мере забране приласка и контакта.

Указује да истраживања показују да се жене осећају, макар у првом тренутку када је та мера изречена, сигурније. Међутим, то је углавном у оним земљама где је пракса да лично поднесете полицији захтев да  неком буде ограничено право да вам приђе или да вас контактира.

Коме све у Србији жена може да пријави насилника

Глигоријевићева наводи да наш закон предвиђа да жена не мора да оде у полицију и пријави насилника, већ да то може да учини и у Центру за социјални рад, да се пожали лекару који је дужан да све то пријави.

"Наравно, на крају се све то слива у полицију. Међутим, онда долазимо до првог проблема, а то је да она мора да понавља своје искуство и сведочање бесконачно пута", истиче она.

Такође требало би да у станици у сваком тренутку буде неко ко је обучен за рад са жртвама породичног и партнерског насиља, што нажалост није случај. 

"Иако не би требало да се догађа, заиста је могуће да један полицајац или полицајка, инспектор дође са увиђаја за оружану пљачку и да треба да разговара са женом која је дошла пријавити породично насиље. И не постоји никаква врста психолошке подршке ни за њих", указује Глигоријевићева. 

Мањак професионалаца и процедурални парадокси

Оцењује да је мањак обучених људи, професионалаца који треба да у тим ситуацијама раде с особама које су претрпеле породично насиље. Постији, како каже, та неуједначеност броја сензибилисаних и обучених људи.

"Центар за социјални рад чим посумња да постоји породично насиље, пријав то полицији. Полиција прихвати пријаву, све буде у реду. Е, када крене истражни поступак, тај центар за социјални рад се сматра страном у поступку, јер је он тај који је поднео пријаву. Ако је водио случај те породице и најбоље је упућен у то, предмет мора да се пресели у неку најближу другу локалну средину. На пример, из Крагујевца мора да се пресели у Краљево. То је један од парадокса", наглашава Глигоријевићева.