Радна терапија у установи за децу и младе у Сремчици – пут до самосталног живота корисника

Делује једноставно и забавно, али прављење украса изискује спретност, креативност и концентрацију. За кориснике дома у Сремчици, то је и радна терапија.

"Овде ми је лепо, дружим са другарицама, причамо и правимо цветове, њима помажем, знам да радим, да мотам, волим да читам, волим да цртам, да бојим, пишем", каже Ирена Петковић из Обреновца.

Уз крилинг технику, старе занате, штрикање, вез, почели су да се баве се и рециклажом и тако доприносе очувању животне средине.

"Ту смо негде ми битни у тој причи да препознамо који корисник има склоности према којој техници. Радним терапијама одржавамо и подстичемо њихову моторику, подижемо њихов интелектуални ниво, трудимо се да очувамо њихове способности, а кад добијемо финални производ и ако успемо то негде да пласирамо и добијемо похвале, онда нам је срце пуно", каже Јасмина Ђорђевић, радни инструктор.

Најмлађи корисник има осам, а најстарији 64 године. За децу школског узраста одлазак у школу, ван установе, посебно је стимулативан.

"Наши корисници су укључени у образовни систем, похађају основну и средњу школу. У овој школској години у основно образовање укључено је 15, а у средњу школу 16 корисника. Они одлазе и у специјалне школе, организован им је превоз и тај одлазак њима много значи, то дружење са вршњацима", каже Ивана Шибалић, директорка.

Радна терапија, одлазак у школу и примена најсавременијих терапија по којима је установа у Сремчици јединствена у Србији, дају резултате.

"Дођу деца која нису у стању да се социјализују, нису у стању да се укључе у друштвена правила која су потребна да би функционисали у заједници и након година рада у нашем окружењу, постигну такву способност да се укључе у своје породице, да се укључе у заједницу и да могу самостално да функционишу уз надзор и подршку људи који су им блиски", каже Вања Аничић, дефектолог.

Предуслов за то су услуге подршке. Проблем је што их нема довољно па већина корисника дома, остане у њему до краја живота.