Отворен конкурс за најбоље младе композиторе „Андрија Чикић“; мајка Сузана: Он ће кроз ову награду живети

Андријина мајка Сузана Чикић каже да је био весело дете.

„Био је непоновљив, посебан. Увек је био заинтересован за све, од најмањих ногу. Волео је да истражује. Сећам се, жена која га је чувала пре него што смо га уписали у вртић је рекла како се помало прибојава те његове заинтересованости, да ли ће узети нешто што не сме. И онда смо ми објашњавали како он сме све, сем онога што би могло да га повреди“, каже Сузана.

Истиче да је Андрија волео да се дружи, као и да је увек желео да има брата или сестру, али да их нажалост није имао.

„Али је због тога био посебно осетљив и брижан према млађима. Некако се увек заштитнички према њима постављао. Имао је став у свему. Осећај за правду. Умео је да дâ и да прими љубав. Од те љубави коју смо ми у породици имали, ми сада живимо“, истиче Андријина мајка.

„Љубав према музици родила се баш са њим“

Андрија је посебну љубав гајио према музици. Његова мајка каже да се та љубав у њиховој породици родила баш са њим.

„Ми у породици сви волимо музику. Супруг и ја немамо музичко образовање, али ја сам као девојка свирала клавијатуре, супруг гитару. И Андрија је растао уз музику. Андрија је слушао музику још док сам га носила у стомаку. Ја сам волела да се релаксирам уз музику и све смо радили заједно, чак и тада. Често сам стављала слушалице на стомак и заједно смо слушали неке композиције које су мени пријале, а видела сам и њему. Касније су га те композиције  смиривале и успављивале када се родио", каже Андријина мајка.

Истиче да су веома брзо схватили да он заиста слуша музику.

„Са три године је био у стању да више пута тражи да пустим исту нумеру. Врати, пусти ми још једном. И онда су пријатељи који су завршили музичку академију рекли: па он стварно слуша музику, обратите пажњу на то“, објашњава Сузана.

„Музика је била његов живот, он је живео музику“

Родитељи су то препознали и Андрија је кренуо у музичку школу већ са шест година. Почео је да свира клавир и током образовања освојио је бројне награде, био је ђак генерације основне музичке школе.

„Музика је била његов живот. Он је живео музику стварно. Ја сам чак пре трагедије помислила да га можда ми као околина мало вучемо у тај свет музике због талента који има. И онда сам ја у једном моменту рекла, Андрија, ти знаш да имаш дар, али не мораш да се бавиш музиком. Можеш се бавити чиме год желиш, ти имаш и неке друге таленте. Он је рекао, да мама, али музика ми је овде, академија је овде, а све остало је мало испод“, истиче Сузана.

Са шест година је кренуо у припремни разред, а на једном јавном часу је мајку молио да га пусти да након извођења његових другара мало свира.

„И одсвирао је неку песмицу коју смо ми вежбали код куће, тако га је приметила професорка и од тада су њих двоје тим”, каже Сузана.

Пековић: Циљ такмичења да се име Андрије Чикића никада не заборави

Није само свирао, Андрија је и стварао и компоновао. Управник Коларчеве задужбине Александар Пековић каже да је Андрија био  мали ренесансни човек.

„Заиста, сада када у овим месецима након те трагедије размишљамо и сагледавамо читаву ствар и наравно бавимо се Андријиним ликом са циљем да се његово име никада не заборави, заправо нам говори све у прилог томе да је он био заиста један мали ренесансни човек. И у том смислу је и наша композиторка Ана Крстајић, у првим данима након догађаја за ову композицију ‘Емоције’, која је обишла читав свет, направила аранжман за симфонијски и за гудачки оркестар”, наводи Пековић.

Указао је да је тако и кренула читава иницијатива, уз покровитељство Министарства културе, да Задужбина Илије Коларца реализује меморијално такмичење пре свега са циљем да се име Андрије Чикића никада не заборави.

„С друге стране, наша мисија је да дамо подршку и да побудимо креативност код младих у Србији, а надам се касније и шире. Тако да смо ово меморијално такмичење сегментирали у две категорије за узраст од 10 до 14 и од 14 до 18 година. Оно може да прати и систем музичког образовања у Србији, али то није нужно да деца уопште имају образовање, довољно је да постоји код њих потреба за креативним изражавањем, да имају неку мелодију или тему у глави, да се тај запис направи уз нечију помоћ или самостално и да нам се та композиција достави”, навео је Пековић.

Рок за пријаве можда ће бити продужен до 29. октобра

Навео је да је рок за пријаве недеља 22. октобар, али да размишљају да тај рок продуже.

„Ми управо размишљамо о томе зато што је дошло заправо до великог интересовања, нарочито у последњим данима, да овај термин, крајњи рок, продужимо за недељу 29. октобар”, додаје.

Објаснио је да ће финално такмичење бити одржано у великој дворани Коларчеве задужбине 14. новембра, као и да ће Радио-телевизија Србије снимати тај догађај, а тим Коларчеве задужбине ће радити директан видео-стриминг на Јутјубу.

„Награде за младе су заиста стимулативне. У обе категорије, прва награда је 100.000 динара, друга 50.000, трећа 30.000. Знамо да код нас има више различитих типова такмичења, нарочито за инструменталне солисте, клавир, итд. Ми смо желели да дамо подршку креативном делу који се тиче компоновања, јер је Андрија имао велику потребу, имао жељу да се на тај начин испољи, а Емоције су само једна од његових композиција која нам је остала забележена, нажалост, у прерано прекинутом животу”, наводи Пековић.

„Желео је да свира у Карнеги холу – Андрија ће кроз ову награду живети“

Најбољи млади композитор понеће награду са именом Андрије Чикића. На питање шта то његовој породици значи, мајка Сузана каже значи да ће Андрија живети.

„Живеће. Живеће више од тих 14 година. Надамо се вечно”, поручује Сузана.

Чини се да је Андрија био синоним за упорност. У свом есеју који је награђен он каже: „Мислите сада мислите да сам само занесењак и да су моји снови недостижни, али ја верујем да уз таленат и рад немогуће не постоји”.

„Он је постављао велике циљеве, веровао је у себе и истрајавао је у томе што је себи дао као задатак. Бодрио је и друге, сада од деце чујем како су хтела да одустану од неких својих активности, неког свог пута, он им је рекао таман посла, можеш ти то, ако могу ја, можеш и ти”, истиче Сузана.

Истиче да су они као родитељи пратили његов таленат и интересовање и давали му ветар у леђа.

„Некако смо увек желели да му кажемо да не треба да се боји да сања велике снове – и није се бојао”, каже Сузана.

Наглашава да је његов сан био да једног дана свира у Карнеги холу.

„Када је имао десет година, он је рекао мама, али ако ја стварно једног дана будем свирао у Карнеги холу, хоћеш ли ти доћи? Ја сам рекла, наравно, ја ћу препливати Атлантик”, поручује Сузана.