Дим из оџака као једини знак да је комшија добро – трећина старих у Србији живе сами, многи без икакве помоћи

Различит је квалитет живота који стари у Србији имају – зависи од година, здравственог стања, висине пензије, доступности социјалних и здравствених услуга. Несумњиво је да је најтеже онима који живе сами у руралним срединама, где чак ни комшију немају у близини. У поједине средине лекари долазе свега једном месечно, а понекад и ређе. У Србији има 130.000 старих без икаквих примања, од којих су 115.000 жене.

"Веома је тешко бити стар и болестан, поготово онима преко 80, 85 година. Живети сам, немати никога да се ослоните и посебно живети у малим срединама где немате инфраструктуру, здравствену станицу, комшије, нити продавницу", наводи Надежда Сатарић из Удружења ''Снага пријатељства''.

"Усамљеност је велики проблем"

Број самачких домаћинстава је према последњем попису повећан за 218.000. Међу њима су и они који живе у руралним, планинским срединама. 

"Усамљеност је велики проблем, често немају ни комшије. Куће су на брду, комшије на другом брду, нико не може ни да му дође. Када пуше дим виде да је неко жив. То значи да није много болестан ако је запалио ватру, то је њихов начин комуникaције. Имају и телефоне, из цивилног друштва их обучавају да користе 'паметне' телефоне да би остали у контакту", истиче Надежда Сатарић.

Напомиње да није свим старима подједнако тешко. С једне стране, ту су они рођени пре Другог светског рата, који су неписмени, нису ишли у школу, немају пензију,  живе у селима југа и југоистока Србије, без сродника. С друге стране, ту је и "бејби бум" генерација у којој је огроман број људи завршио факултете и своје професионалне каријере – живе здраво, активно и продуктивно.

Радослав Миловановић, председник Удружења приватних домова за старе, каже да је време да људи у Србији схвате да је старима место у домовима, а не да буду сами и усамљени у својим домовима, без одговарајуће неге.

Указује да су цене домова поскупеле за двадесетак одсто, будући да је и све остало поскупело. Тешко је наћи дом који кошта мање од 65.000 динара месечно.

"Неко ко има довољно запослених, стручног кадра, добру организованост, квалитетну услугу у смислу одржавања личне хигијене и хигијене простора, изврсну храну. Кад погледате и потрошачку корпу – шта може да се купи за 2.000 динара, а треба угрејати, охладити, очистити, поспремити, платити лекара, социјалног радника, медицинске сестре. Тешко је без повећања цена испунити све те услове", навео је Миловановић.