Чији је Никола Тесла – парох госпићко-смиљански свима даје врло једноставан одговор

Никола Тесла је Србин, православац, рођен у свештеничкој породици. Осим његовог оца Милутина који је службовао у Смиљану, још 56 Теслиних рођака носило је свештеничку одору, а његов ујак Николај Мандић био је митрополит дабробосански и зворничко-тузлански.

Баш ово туристима, посебно странцима, прича отац Драган. Показује им фреске од којих једна приказује управо крштење малог Тесле, али и масовну гробницу крај цркве у коју су сахрањени посмртни остаци готово 600 Срба из Смиљана, жртава усташког злочина.

Изненаде се многи кад све ово чују, али он не одустаје.

Препознала је тај труд Теслина научна фондација и доделила му награду за очување Теслиног наслеђа.

Заслужио је отац Драган и много више, бар од српског народа, како оног малобројног који је опстао у Лици, тако и од свих оних који су се расули по свету.

И за једне и за друге (кад посете завичај), отворена су његова врата, а црква у којој поносно служи, једно је од ретких места где се осећају као своји на своме.

Мало је, нажалост, прилика у којима је храм Светих апостола Петра и Павла пун људи. Често се деси да су на литургији сами он, попадија и деца, али отац Драган не губи наду и цитира Библију: Господ каже, где су двоје и троје заједно у име моје, онда сам и ја с њима!

Отац Драган је у Госпић стигао 2016. године. Била му је то прва парохија, а он је био први православни свештеник који је од 1991. године заноћио у Госпићу.

У обновљеном парохијском дому он и супруга започели су један потпуно неизвестан живот, у нимало наклоњеној средини. Ипак, како каже она народна – на муци се познају јунаци.

Породица Михајловић постала је богатија за два члана, девојчицу и дечака, а отац Драган, скроман и упоран, превазилазио је полако и сигурно препреке које би многе поколебале.

Успео је да убеди градске власти у Госпићу да ограде простор на којем се некад налазила православна црква.

На месту храма срушеног деведесетих година, захваљујући томе, више није паркинг. Од цркве у Смиљану направио је место где радо долазе чак и Личани, деценијама одвикнути од вере. Обишао је и служио парастосе на многим стратиштима по Велебиту и Лици.

Бројне безимене жртве су први пут поменуте у његовим молитвама. Успео је и у ономе што је изгледало потпуно немогуће: да га Госпићани поздрављају и да сарађују с њим…

Ипак, колико год упоран био, неке тужне чињенице не може да промени.

У његовој свештеничкој служби, ретка су крштења и венчања, а нажалост, много чешћи парастоси и сахране.

У читавој парохији која покрива Госпић и сва српска села у околини нема ни сто становника, у само шест цркава повремено служи литургије, а сви остали храмови су срушени или у јако лошем стању.

Током моје недавне посете Лици, заједно смо обишли две цркве којима је хитно потребна обнова. На свега десетак километара од Госпића, у селу Барлете (засеоку Воларице) деценијама самује црква Воздвижења Часног Крста. Први пут је подигнута давне 1725. године, обнављана крајем 19. века, а у Другом светском рату прилично оштећена.

Издржала је и то, и небригу послератних власти, и рат 1990-их. Иако тешко рањена, стоји и даље и пркоси времену, злим људима и нашој неодговорности.

Црква Усековања главе Светог Јована Крститеља у селу Медак подигнута је 1724, а освештана 1884. године.

Једна је од ретких православних цркава у околини Госпића која је у богослужбеној употреби, али потребна јој је обнова. Ова црква од 2006. године има статус манастира, али још нема братство.

Епархија горњокарловачка СПЦ је, како ми је објаснио отац Драган, отворила жиро-рачуне за обнову ових цркава (који се могу пронаћи на сајту епархије), а он, као прави чувар Теслиног народа и наслеђа, позива све људе добре воље да помогну!