Правопис уз колач од какаоа, научите лекцију једном засвагда
Српским језиком није лако потпуно овладати, ма колико да је леп. Сви ваљда знамо да се не знам пише одвојено, али већ код фиоке многи ће запети баш на слову Ј. Ту се већ отвара нова дилема да ли се каже запета или зарез, када је реч о интерпункцији. Наша пажња је понекад "у прекиду", не повезујемо тачно речи и појмове, отуда и "гужва пред голом". Професорка опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду Наталија Панић Церовски говори за РТС о језичким зачкољицама и како их рашчивијати.
Свакодневно се сусрећемо с непоштовањем правила наше граматике.
Не знам, не желим, не могу, не дам, не чекај ме, ни са ким, ja бих, ви бисте, са мном, они су протестовали, у вези са тим, гледалац, читалац, контингент, је л' имаш, малопре. Заједничка нит која повезује све ове набацане речи је да су правилно написане.
Иако је код Војислава Илића "мутно небо сво", запамтите да се каже све време... доста тога има да се понови и утврди градиво, пропуштено у школи – поставља се питање да ли све ово и врапци на грани знају.
И те како ћете научити како да поправите говор ако усвојите лекције и савете професорке опште лингвистике на Филолошком факултету Наталије Панић Церовски, да убудуће не бисте правили грешке и омашке у писању и да вам вербално изражавање постане јача страна. На овај начин можете лагано да проверите вашу функционалну (не)писменост.
Које су најчешће грешке у свакодневном говору?
Често се јављају омашке у говору – нехотична одступања од оног што намеравамо да изговоримо, што би се рекло – "запетља нам се језик": "испремећемо" слогове у речи, заменимо редослед гласова које желимо да изговоримо, или чак "сабијемо" две речи у једну...
На пример, сецкамо лук и коментаришемо, онако плачући, "Аух, баш је овај љук лут!", или уместо да изговоримо "Додај ми огледалце!", само чујемо себе да смо рекли "Дај ми додалце!".
Ево, навела сам неколико примера сопствених недавних омашки. Омашке које представљају нехотично извртање речи се називају спунеризмима, по Вилијаму Арчибалду Спунеру, англиканском свештенику и ректору оксфордског Новог колеџа, који их је често правио, изазивајући комичне ефекте.
Међутим, ове грешке, ненамерно направљене, нису и случајне, и говоре нам о неуропсихолошким процесима у основи говора. Занимљиво је да "преметачине" гласова или слогова не могу да се јаве баш у било ком делу реченице, постоје ограничења – јављају се у истим интонационим јединицама или синтаксичким целинама, реч која утиче на омашку је често најнаглашенија у целини у којој се налази, ненаглашени слогови не утичу на наглашене, итд.
Ако говоримо о грешкама, у смислу одступања од правила, онда треба најпре да видимо каква правила постоје. На пример, врло често ћемо чути да је дијалекатски говор неправилан. То, међутим, није сасвим тачно, јер такав говор јесте у складу са нормом, али тог дијалекта, тј. са правилима која важе у њему.
Дакле, дијалекти, али и жаргони, сленг, такође имају своја правила без којих не би ни могли да постоје, јер без правила не би могла да се одвија комуникација унутар тих језичких заједница. А када говоримо о стандардном језику, или књижевном језику, можемо рећи да су то прописана експлицитна правила добре употребе језика, која су начињена од стране језичких стручњака, али и прихваћена од стране друштва, и то је оно што кроз школовање усвајамо.
Која је разлика између правописних и граматичких грешака?
Правописне грешке сусрећемо у писању, и то су оглушења о правописна правила или занемаривање тих правила. Граматичке грешке су пропусти у нпр. формирању граматички исправне реченице, или неког њеног елемента, рецимо када употребимо погрешан падеж. Међутим, у свакодневном говору и неформалној комуникацији, грешке се врло често јављају, то је сасвим нормална појава.
Ми смо током целог дана окружени језиком, комуницирамо – разговарамо и пишемо, слушамо и чујемо говор око себе, учествујемо у њему, и потпуно је логично да се језичке омашке јављају. Ево, као пример, замислимо свима нама добро познату ситуацију: желите да брзо пренесете неку информацију, или да изнесете неку мисао или идеју, и у тој брзини – изговорите неку реченицу која, када би била у писаној форми, и издвојена, не би била разумљива ни вама, а ни онима којима је упућена.
Међутим, оно што у усменој комуникацији имамо је интонација, и остали прозодијски елементи, који такође носе разноврсне информације и – помажу и нама и нашим саговорницима да наше реченице буду "уобличене", чак и у случају када можда нису граматички најбоље "скоцкане".
Наши саговорници ће тако разумети шта смо заправо хтели да кажемо. Исто тако, у комуникацији и разумевању изреченог је врло важан контекст: све оно што окружује наше реченице, оно што је претходно изречено, ситуација у којој се одвија комуникација, учесници у њој, гестови, израз лица. Све то уобличава наше учешће у комуникацији и помаже нам да се што боље споразумемо.
Друга је ствар када се греши у јавним наступима, када је у питању припремљен говор или када се говор чита – ту заиста није место грешкама, па ни језичким, наравно. Али, у нашој свакодневној, уобичајеној комуникацији са пријатељима, члановима породице, колегама, сасвим је нормално да се неке омашке јаве.
Како да поправимо говор, да ли постоји неки шаблон?
Увек је у ствари најважније да знамо у ком типу комуникације учествујемо, и да се у складу с том врстом комуникације понашамо. Шта то значи? То значи да, ако је у питању пословни састанак, нећемо говорити као када седимо и ћаскамо са пријатељима, или нећемо користити компликоване стручне изразе и термине када разговарамо са неким ко није из те области, јер то онда не би био разговор зарад разумевања, већ нешто друго.
Тешко је пратити неки задати "шаблон", а и у већини ситуација и непотребно. Ето, можемо да изговоримо све саме граматички исправне реченице, да користимо прецизне формулације, а да се ипак не споразумемо са нашим саговорником.
Врло често, разумавање или неразумавање не почива само на језику и његовима законитостима. Зато, увек треба да се потрудимо да разумемо саговорника, не само на језичом плану. Покушајмо да схватимо и његове потребе, тежње, мотиве. Ако боље слушамо људе који нас окружују, боље ћемо и разумети и говорити.
Које грешке Вам најчешће падају у очи? Да ли сам добро поставила питање?
Ха-ха-ха, јесте добро поставили питање. Изговорено може да пада у очи, а исто тако написано може да пара уши... Језик је врло живописан, сликовит, а свакодневни језик не заостаје за књижевним – и он обилује фигуративним изразима, који нам помажу да искажемо разне концепте, чак врло апстрактне.
Кад говоримо о грешкама у писању, приметићу најпре грешке које отежавају разумевање написаног – рецимо недостатак интерпункцијских знакова, или њихова погрешна употреба.
У усменом говору посебно ми "зашкрипе" у последње време изрази који представљају буквално преведене изразе са енглеског – на пример: "није моја шоља чаја", "на крају дана", "да си био у мојим ципелама", и сл., који се јављају у јавном дискурсу, нисам их приметила у приватној комуникацији.
Волим енглески језик, али заиста нема потребе користити такве изразе када постоје у нашем језику адекватни, подједнако сликовити изрази за исте концепте и појаве. Исто тако, ако обратимо пажњу на рекламне поруке, нарочито за козметичке производе, видећемо да добар део њих звучи као Фирга из серије "Врућ ветар" – емулжн фор оил(и) скин. Нису тражени адекватни преводи за поједине речи и изразе у том домену, па се остави онако "у оригиналу".
Да ли је основна школа заказала у правопису, колика је кривица наставника?
Мислим да сви треба да се потрудимо око младих, и то не само око њиховог познавања правописних правила. У школовању је важно уводити неку проблематику на начин који је узрасту примерен, тако да деци буде занимљиво и да не развију одбојност. Упознавање са правописним правилима, међутим, не завршава се на школском часу, већ, као и све, треба да на неки начин буде подржано од околине.
Треба да нам свима буде прихватљиво да не знамо баш свако правило, и да је сасвим у реду да отворимо важећи правопис и погледамо како нешто треба написати.
Правопис се мења, оно што је важило пре неколико деценија можда се променило, па није знак незнања ако се отвори правопис или речник и провери кад нисмо сигурни. А тако деци стављамо до знања да је у реду да се нешто не зна, али да је битно да знамо где да праве одговоре тражимо и нађемо, а онда и да их повежемо са стеченим знањем и запамтимо.
Да ли пријатеља исправити када нешто каже погрешно?
Зависи... не исправљам саговорнике када говоре да се не би реметио природан ток разговора, то заиста може да буде иритантно. А најчешће грешке које се у разговорима чују и нису баш толико страшне да би морале на лицу места да се исправљају.
Ако је нека погрешка која се стално јавља код неког, дакле, није питање тренутка, онда можемо скренути пажњу. Иначе, често се сусрећем са питањима пријатеља и познаника која су овог типа "Ајде, ти си лингвиста, реци ми да ли треба да се каже тако и тако или овако и овако?".
Приметила сам да некад не воле да чују одговор који гласи "Може и једно и друго" – тада као да се нека мала чаролија развеје. А у многим језичким питањима постоји више могућности, није све по принципу може – не може никако. Многе ствари можемо на различите начине изразити и у томе је, између осталог, лепота и привлачност језика, којих нисмо увек свесни.
Гаф је непромишљеност настала из незнања, заборавност изазвана стресом, грешка у језику или понашању рођена из неискуства, недостатка такта, духовне одсутности, урођене расејаности. Када се каже да је језик бржи од памети?
Ха-ха-ха, да, расејаност, али најчешће стечена... Јесте, ово што сам малопре говорила, доста грешака се јавља у брзини или због расутости пажње. Хоћемо нешто да кажемо у тренутку, а мислимо да имамо мало времена, па контрахујемо, сабијемо садржај, испремећемо слогове и направимо неке чудне спојеве, итд. А ти тренуци могу да буду драгоцени када се претворе у ерупцију смеха! Тако се најлепше опусти атмосфера убрзања и мозак врати "у нормалу".
Ти лапсуси онда могу остати запамћени и препричавани као анегдоте или "бисери". Сви их имамо. А некако највише их имамо ми којима је говорење у опису посла. За многе сопствене лапсусе знамо, а за неке не, већ их препричавају и памте наши ђаци или студенти, ха-ха-ха.
Лапсусима и гафовима највише су склони расејани људи (заљубљени, преоптерећени, споровозни). Ништа страшно, мада вреди уложити напор да будемо пажљивији, како?
Различити су разлози јављања лапсуса, различити су и типови лапсуса. Слажем се, заиста није страшно, а и занимљивије је кад их има, ха-ха. А кад смо код питања како да будемо пажљивији у говору да бисмо избегли лапсусе, најпре треба да нам буду "сређене мисли", тј. да знамо шта желимо да кажемо, да су нам јасни концепти, редослед и стуктура излагања.
Наравно, и да нам је пажња усмерена и на то на који начин ћемо своје мисли преточити у говор, како ћемо их изразити на најбољи начин.
У свакодневним ситуацијама не припремамо се за разговор, већ он тече спонтано, али ако је у питању јавни наступ, тада заиста треба увежбавати говор и то захтева велики труд, и помоћ и савет стручњака.
Празници су прошли, догађа се да на Божић кажемо: "Христос воскресе", да ли је то лапсус и због чега се јавља?
Да, сви знамо да је Божић празник када се слави Христово рођење, и да поздравом "Христос се роди" честитамо овај празник, али се ипак понекада деси да чујемо тада и "воскресе", али се некако тај лапсус брзо исправи, уз жеље за добро здравље, радост и љубав међу људима.
Најбитнија је намера са којом наступамо, па нико неће замерити када се и погреши у речима, ако су жеље искрене и намере добре.
За крај посластица – шта је правилно рећи – колач од какаа или колач од какаоа?
Јесте посластица, сјајно питање! Најпре сам схватила да користим и један и други облик, мада ми "какаоа" понекад кад га изговорим зазвучи мало неизбрушено.
Али, кад нисте сигурни, кад се двоумите, проверите! И ја сам проверила – у Речнику српскога језика Матице српске и у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ се наводе оба ова облика као правилна за генитив једнине.
Међутим, Правописни речник српског језика (аутор Милан Шипка) из 2010. и Српски језички приручник (аутори Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан и Бранислав Брборић) наводе само облик "какаоа".
Ето, ова реч, колико год волели какао као састојак у слаткишима или као пријатан зимски напитак, јесте "проблематична" реч, јер се не уклапа у морфолошка и фонотактичка правила српског језика. Наравно, време ће показати који ће од ова два облика превагнути.
У питању је позајмљеница, није реч српског порекла, па нам је отуда и теже да је "провучемо" кроз наша правила. Велики део позајмљеница се лако прилагоде нашем систему, али ето има и оних где то није најједноставније, као што је случај код именица попут лото, шоу, мото, итд.
Овакве ситуације се не јављају само код српског језика. Верујте, слична питања и недоумице имају и говорници других језика са речима страног порекла.
Коментари