Први мај: Од забране до обавезе (1890–1945)

На првом конгресу Друге интернационале 1889. одлучено је да се наредне године одржи велика манифестација којом ће се прославити 1. мај у знак сећања на аферу Хејмаркет у Чикагу, али и као вид борбе за радничка права.

У Београду 1. мај није се славио те године, а једини траг обележавања остао је записан у Малим новинама које су донеле српској јавности извештаје о прославама у Паризу, Бечу и другим местима. На страницама тог листа нашли су се и стихови Милорада Митровића – прва песма на српском језику посвећена 1. мају.

Тек 1893. године одржана је прослава у Београду. У осам часова радници су се окупили у "Радничкој касини" у Македонској улици, носећи црвене траке на којима је писало "Пролетери свих земаља уједините се!" Сат времена касније испред кафане одјекнула је "Марсељеза" праћена поклицима "Живео Први мај!" Жандарми су тада блокирали кафану, а већина радника се разишла. Седамнаесторица обућара су, међутим, праћени жандармима кренули на Топчидер где је, како бележи Живота Кампарелић у Годишњаку Београда (1959), прочитан поздрав Васе Пелагића "младом српском пролетаријату".

Наредне године радницима је стигао и позив Занатлијског савеза да обележе Први мај: "Раденици, изјавите Првог маја негодовање и протест против данашњег поретка који вас гура у сиротињу и разврат; истакните заставу на којој су уписане жеље ваше: осам сати дневног рада и сва политичка права као опште право гласа и тако даље."

Радници су се одазвали позиву и одржали протестну шетњу од Калемегдана до Топчидера где је у кафани "Бурдељ" Васа Пелагић одржао говор.

Полиција је 1895. године демонстрације растурила, а 1896. петсто радника и ђака се окупило пред занатлијском читаоницом и уредништвом Социјал-демократа. У шетњи ка Топчидеру, где је требало да буде одржан збор, прикључило им се још 200 људи. Иако је скуп спречен, после подне су одржани концерт и игранка у Бајлонијевој сали.

Прослава је одржана и 1897, додуше у недељу 2. маја, а радници су пред зградом Народне скупштине скандирали "Да живи опште право гласања, да живи радни народ!". Овога пута окупило се 1.200 људи. Писма истакнутих вођа тадашњег радничког покрета у Европи српским социјалистима прочитана су наредне године, а 1899. четиристо радника је продефиловало градом.

Хиљаду радника, студената и омладинаца је на врачарском пољу 1902. године носило црвене кокарде, а на Топчидеру је било већ 2.000 радника. Иако је коњица батинама растерала учеснике, у "Радничкој касини" одржан је концерт којем је присуствовало 3.000 људи.

Број учесника порастао је у наредним годинама – тако је 1905. 10.000 људи тражило на Топчидеру да се не ради 1. маја. Те године бурне демонстрације одржане су и у Нишу, Крагујевцу, Лесковцу, Пожаревцу, Смедеревској Паланци. Српски радници показали су тиме солидарност са руским пролетаријатом који се тада борио против царске Русије.

У борби против радничког покрета, власт је декретом 1910. забранила да поворке иду преко Теразија, поред двора или скупштине. Уочи Великог рата 1914. године на Славији, након протестне шетње, 10.000 људи слушало је говоре Димитрија Туцовића и Душана Поповића.

И док је рат прекинуо првомајске прославе, 1919. године обележавање је настављено упркос забрани. Спроведена је обустава рада, а одржана су и два велика збора. У Кнез Михаиловој улици омладинци и студенти развијали су црвену заставу и узвикивали борбене пароле.

Од 1923, уз изузетак 1925. године, одржаване су по две манифестације – једна у организацији Независних синдиката и друга у организацији Главног радничког савеза. Главно место окупљања постао је Хотел "Славија" у коме је 1926. отпевана "Интернационала". Полиција је 1928. упала на скуп, а када су радници изашли испред хотела их је чекала коњица са исуканим сабљама. После подне радници, студенти и омладинци ипак су отишли у Кошутњак.

Шестојануарском диктатуром 1929. забрањене су радничке организације, а 1930. оглашава се Централни комитет Радничке партије Југославије опширним тезама, а између осталог наводи: "Доле са генералфашистичком диктатуром! Доле са крвавом монархијом! Доле са империјалистичким ратом! Живела једина пролетерска земља на свету – СССР!"

До 1934. радници се нису окупљали на зборовима, али почело се са другачијим начином прослављања, који је претеча савременог обележавања 1. маја. Одлазило се на излете у природу на којима је говорено о положају радничке класе и борби за политичка и социјална права. Певане су песме политичко-борбене садржине и извођене су "политичке једночинке", везиване црвене машне или стављан цвет у косу. Иако ни 1934. није било прославе у Београду, студентска омладина из престонице је у Смедереву са радницима ондашњег "Сартида" одржала скуп.

Од краја тридесетих и четрдесетих спроводи се обустава рада, демонстрације и стално се истичу захтеви да се земља припреми за отпор против фашистичке агресије. И током окупације 1941, на позив Комунистичке партије Југославије одржане су демонстрације. У прогласу КПЈ истиче:

"... На окуп! У овим судбоносним данима потребно је ујединити све ваше снаге у борби за ваш опстанак. Ваш опстанак и ваше националне тековине угрожене су од ваших вековних непријатеља. Они теже да вас збришу са лица земље, да вас однароде, да вам одузму право на национални и културни живот... Више него икада потребна је народна слога у тим тешким часовима. Не клоните духом, устрајте у борби у коју вас позива и коју води авангарда радничке класе – КПЈ. Да живи међународни пролетерски празник ПРВИ МАЈ!"

У Службеном листу Демократске Федеративне Југославије 24. априла 1945. године објављена је Уредба о проглашењу Првог маја државним празником коју је потписао Јосип Броз Тито:

"Први мај проглашава се државним празником. У државним надлештвима, државним и приватним установама и предузећима тога дана неће се радити. Првог маја све радње морају бити затворене."

Више од 250.000 војника, радника, омладинаца продефиловало је те године београдским улицама.