Смрт у кући Александра Милића

Тачно у 12.10, два од 15 НАТО пројектила намењених тог дана Сурдулици и околним војним објектима, завршили су усред насеља Чубрине ливаде и Пискавица. У тамошњој мртвачници, у две просторије, лежало је 16 погинулих умотаних у чаршаве и ћебад. Једанесторо њих су деца, од пет до 12 година. Тек понеки леш имао је главу, руке или ноге. Непосредно пре новинара до мртвачнице је стигао и један замотуљак са костима и раскомаданим деловима тела.

Готово пуних тридесет година Александар Милић провео је у СР Немачкој. Као и многи од оних који су годинама грбачили по иностранству, решио је да тамо зарађено уложи у кућу. И то не једну, него три. Она у Змај-Јовиној улици у Сурдулици била је једна од већих и лепших у сурдуличком насељу Чубрине ливаде. Осим свега што обично имају гастарбајтерске куће (солидна грађа, пуно соба), Милићева је имала и за сурдуличке стандарде необично велики, добро озидан подрум. Зато је од 6. априла када су НАТО авиони по први пут гађали оближњу касарну, удаљену од Милићеве куће бар два километра, у његовом подруму за време ваздушних напада редовно боравило бар неколико комшијских породица.

Тако је било и прошлог уторка у подне када је у Сурдулици поново дат знак за узбуну. Поред шесторо чланова породице Милић, у најбољем склоништу на Чубриним ливадама нашло се, према накнадном тврђењу комшија, укупно петнаестак људи. Тачно у 12.10, два од 15 НАТО пројектила намењених тог дана Сурдулици и околним војним објектима, завршили су усред насеља Чубрине ливаде и Пискавица, правећи још једну, ко зна већ коју "колатералну грешку", како се то цинично и каже у Бриселу, Лондону и Вашингтону, или људску касапницу, како се то сурово тачно каже у Сурдулици. Један пројектил завршио је тачно у кући породице Милић. На том месту остао је кратер пречника десетак метара. Драган Јанковић, један од спасилаца који су читав дан провели рашчишчавајући рушевене и трагајући за повређенима, каже да у ствари и нису имали кога да спасавају. Из онога што је некада била кућа Александра Милића извучена је само једна повређена особа. Остали нису преживели.

Стотинак метара унаоколо тешко да је преживела иједна породична кућа. Новинарима који су у први сумрак стигли у Сурдулицу из Београда неко од присутних спасилаца предлаже да напишу како се овај део града од сада зове "Жалосне ливаде". Сви до једнога тврде да ово није могла бити грешка. Први војни објекат је од некадашње куће Александра Милића удаљен бар 2,5 километра, а неки војни магацини чак шест километара даље. Пилот је морао бити или слеп, или једноставно хладнокрвни убица, а у седишту НАТО-а упорно тврде да такви не раде код њих. Џејми Шеа, портпарол НАТО-а, тврдио је чак недавно (пошто су њихови пилоти побили седамдесетак људи у избегличкој колони недалеко од Ђаковице), како пилоти откачињу бомбе увек у "доброј вери", држећи се "највиших демократских стандарда НАТО чланица". Па где удари. А удари обично у неку сиротињу, неки Алексинац, Грделицу, Ђаковицу, овога пута Сурдулицу... Увек неко незгодно име. Толико незгодно да је, на пример, новинар Си-Ен-Ен-а те вечери у Сурдулици бар десетак пута морао да понавља "стенд уп" испред једне потпуно порушене куће, не успевајући никако да правилно погоди име места изнад којег су НАТО пилоти поново деловали "у доброј нади". Прашњави и готово отупели од бола локални спасиоци прекинули су за тренутак посао да уживо одгледају како Си-Ен-Ен и остале велике телевизије извештавају о њиховом јаду. Затим су се поново вратили да батеријским лампама осветљавају рушевине и копају по кратерима.

Са сурдуличких "Жалосних ливада" новинари су касније кренули ка локалној болници. У тамошњој мртвачници, у две просторије, лежало је 16 погинулих умотаних у чаршаве и ћебад. Једанесторо њих су деца, од пет до 12 година. Тек понеки леш имао је главу, руке или ноге. Непосредно пре новинара до мртвачнице је стигао и један замотуљак са костима и раскомаданим деловима тела. Човек који је довезао овај замотуљак каже да је то леш девојчице. Детета које је бежећи од НАТО бомби такође потражило склониште у кући Александра Милића. Згрожени оним што су видели неки новинари повраћају у мраку поред мртвачнице. Недалеко одатле истражни судија Милчо Тодоров изражава сумњу да је број мртвих можда и већи јер су до мрака рашчишћене тек две велике рушевине.

У сурдуличку болницу смештено је 11 повређених. Један од њих, седамнаестогодишњак Бобан Цветковић из оближњег Владичиног Хана, дошао је тог дана у Сурдулицу да види свог другара. Добио је гелер у стомак. Каже да је изненада нешто ударило, да је од експлозије готово оглувео и да му се чинило како је на небу било много авиона. Истражни судија потврђује да је бомбардовање потрајало готово пуних 25 минута.

На повратку за Београд ређају се један за другим споменици "добре вере" НАТО пилота. Сурдуличке "Жалосне ливаде", мост крај Грделице где још стоји онај спаљени воз, затим Алексинац где је бомба пребацила за неких 600 метара и такође убила много цивила.

Шта ли ће сутра на брифингу рећи цинични "Џејми". Хоће ли кућу Александра Милића означити као стратешки војни циљ, или га оптужити што је своју муком стечену имовину уложио у грађевину подигнуту неколико километара далеко од касарне? Хоће ли му виспрени Џејми замерити што није подигао још чвршћи и већи подрум по НАТО стандардима? Можда ће у своје брифинге унети и неку новину и хладно рећи: "У Сурдулици смо јуче забележили нови НАТО трипл-дабл. Имали смо 16 убијених цивила, од тога једанесторо деце, и за сада 11 рањених. Око 300 уништених и оштећених кућа не улазе у нашу званичну статистику." 

Свака част, Џејми.