Хандке: Они који су бомбардовали не припадају Европи ни планети

У последњој деценији прошлог века, док је још трајао рат на простору бивше СФР Југославије, написао је есеј "Правда за Србију". До тада цењен писац, добитник бројних награда, Петер Хандке је наишао на осуду у неким круговима, баш као и земља коју је бранио. Али није одустао од својих уверења. Слично је било и пре тачно две деценије, када је подигао глас против бомбардовања једне суверене земље и убрзо, у знак подршке, већ у априлу 1999. дошао у Србију. И 20. годишњицу бомбардовања провео је у Београду, где је учествовао на Међународној конференцији која је одржана у Дому Војске, у организацији Београдског форума за свет равноправних. Због густог распореда током боравка у Београду, за разговор смо имали тек петнаестак минута пред Хандкеов одлазак на аеродром. Говорио је о бомбардовању, али и о томе како су читаоци разумели његово деловање изван света литературе.

Да ли се сећате дана кад је почело бомбардовање?

Сећам се тога као што памтим убиство Џона Кенедија, тада сам био студент у Аустрији и читао сам у новинама о убиству Кенедија. Исто тако памтим и када је почело бомбардовање Србије 24. марта 1999. године! Био сам у Версају, иначе живим близу Версаја, у Француској, и пошао сам у један марокански ресторан. И одједном се то десило! Сви су очекивали да почне бомбардовање, али кад се то заиста догодило, то је било као фикција, као да није стварно... Али постало је стварно! Сећам се свега. Био сам на улици, дувао је ветар, и била је нека тишина свуда около... Можда чак и није стварно било тихо, али на један чудан начин – владала је нека страшна тишина.

Како данас гледате на тај дан? Да ли осећате љутњу, бес, жаљење?

Љутњу... не! Ја и даље не могу да поверујем, то као да није наша планета... Они који су бомбардовали и који су убили хиљаде људи – они не припадају ни Европи ни планети Земљи. Али ја нисам љут; пре бих рекао да због свега тога осећам неку врсту гађења према људској врсти.

Због Ваших ставова, у Србији Вас доживљавају као пријатеља наше земље. Али сте због тих истих ставова и нарочито после есеја "Правда за Србију" постали persona non grata у неким друштвима.

Рођен сам као persona non grata... Moжда је то добро, мада ми се баш и не свиђа... Ипак, мислим да у ствари нисам persona non grata. Има много људи, појединаца, чак и на Западу, постоје они који који су наставили да читају моје књиге. Знам да читају, добијам и много писама од читалаца. Највећи подстрек су ми у ствари читаоци и верујем да ће наставити да читају, не само моје књиге, него уопште да читају.

Кад сам рекла да сте постали persona non grata, нисам ни мислила да сте то постали код читалаца, него у неким круговима...

Да, у медијима јесам. Сигурно сам у 90 одсто медија то постао, али чак бих рекао да ми је то част да будем.

Постоји уверење да Вас људи у Србији више поштују због ставова него што читају Ваша дела. Како, као писац, на то гледате?

Понекад је један читалац вреднији од милиона читалаца. Када сам био млад, ја сам желео да будем bestseller писац, да имам шири пријем, као у спорту! Онда сам схватио да то није могуће. Али важно ми је да и даље постоје читаоци.

Оно што је занимљиво, рекла бих чак можда и парадоксално, јесте да неки људи који се не слажу са Вашим политичким ставовима...

Ја немам политичке ставове и никада нисам имао политичка уверења.

Добро, онда они који се не слажу са неким Вашим уверењима, они воле да читају Ваше књиге и сматрају да сте сјајан писац.

Ко су "они"? Неке органације? ЦИА? (смех) Занимљиво је то... Размишљате о људској структури, али није на мени да одговорим на то питање. Нека кажу научници, психолози, свештеници... ако хоће и папа (смех), али ја немам коментар!

Доста се спекулисало о томе да сте кандидат за Нобелову награду. Ове године биће додељене две за књижевност. Да ли је прижељкујете?

Не. Ја сам захвалан што у животу имам прилику да наставим да сањам на један прецизан и дубок начин – то је писање. И то је све што желим. И наравно – мало новца!

Живите у Француској. Пратите ли протесте, инспиришу ли Вас као писца?

Пустите ме са тим протестима, ставовима о томе... Доста је више рушења на улици... Не могу да се слажем са рушењем.

Шта пишете?

Желим да пишем нешто... У ствари – већ пишем, али не желим да откријем, то је тајна, строго поверљиво.

А шта читате, ако то није тајна?

Читам класике, јеванђеља на грчком језику, читам Балзака, Флобера... Читам и своја дела (смех)! Мада, своје књиге не читам толико често. Затим читам и модерне, савремене писце. У ствари, желео бих да читам неког новог младог савременог писца, али га не проналазим. Не желим да кажем како је добра литература већ написана и не верујем у то. Мислим да је то питање континуитета, да свака генерација има своју варијацију тражења и осећања и свог начина писања како би опстала. И зато заиста тражим неког новог писца данашњице.

Које српске писце читате, имате ли неког омиљеног?

Нема једног омиљеног, сваки добар писац је мој омиљени. Читам Црњанског, Александра Тишму, читао сам књиге Драгана Великића... Волим поезију Десанке Максимовић... Имате дубоке писце, који заиста припадају врховима светске књижевности.