Ђоковићев дрес – последња животна жеља
Деветнаестогодишња Јапанка која је у налету великог цунамија пре четири године изгубила родитеље и сада, оболела од рака крви, лежи на самртној постељи, бори се да поживи још толико колико је потребно да одгледа све наступе свог тениског идола Новака Ђоковића на турниру у Вимблдону.
На зеленим теренима Вимблдона ових дана поново се одвија узбудљива спортска драма са много преокрета, подвига и падова.
Међутим, за све осим за оне оне који директно учествују у спортским окршајима, права драма се одвија на ратиштима, у избегличким камповима, у подручјима погођеним природним несрећама, а у стабилнијим друштвеним и климатским условима – на радном месту, у брачној заједници и болници.
Да се истинска драма дешава управо ту знамо зато што окршаји на спортским теренима, мада умеју да нас испуне великом радошћу и силним поносом, те обавију разочарањем и тугом, у принципу не остављају дубљи, трајан траг и не проузрокују неопозиве последице као битке на поменутим животним позорницама.
Спортска и животна драма, међутим, понекад се испреплету.
Томока Сумитањи је изгубила оба родитеља, неколико рођака и дечка у којег је била заљубљена у налету великог цунамија 11. марта 2011. године. Са родитељима, таласи су однели и њену кућу у лучком градићу Кесен Нума и све физичке успомене на породицу и живот који је до тада имала.
А у том животу њој је много значио тенис. Тренирала је у локалном клубу и играла тенис аматерски, када је велики цунами ударио на њен завичај.
Сада, у двадесетој години живота, онемоћала од опаке болести, она лежи очекујући скори, неизбежан крај у болници у Токију. И бори се да поживи још толико да може да одгледа све наступе свог тениског узора Новака Ђоковића на турниру у Вимблдону.
Томока је у таквом стању да више не може да прогута ништа осим течности и не жели да је ико види. Највећи део дана проводи спавајући због опште слабости организма и утицаја снажних лекова.
Зато смо поразговарали са њеним старатељем, ујаком, који ју је након погибије родитеља и званично усвојио.
"Томока цени Кеија Нишикорија, највећу звезду јапанског тениса, али навија за Ђоковића када њих двојица играју један против другога", каже Томокин ујак Шигеки Сумитањи.
За Новака је почела да навија још док је била у вишим разредима основне школе, у време када још није био међу најелитним играчима планете, јер јој се допао начин на који се односио према сакупљачима лопти. Волела је и да види како имитира друге тенисере.
Црни таласи
У години у којој се Новак попео на светски трон, Томока је буквално занемела од шока и бола који јој је нанео цунами који је опустошио приобаље североисточног Јапана и однео животе близу 20.000 људи.
Она је била у школи на узвисини на ободу града када је земља почела да дрхти од четвртог по снази земљотреса који је икада измерен у свету.
Када је издато упозорење да би померање морског дна услед огромне енергије ослобођене у том тектонском удару могло да доведе до формирања великог цунамија, ђаци су се скупа са наставницима евакуисали из школе и побегли даље узбрдо.
Томока је тада позвала мајку која је радила канцеларијски посао у просторијама локалног Удружења рибара на обали, али она није одговорила.
Неколико минута након тога црни, муљевити таласи запљуснули су луку и преплавили цело насеље носећи рибарске бродове и мрвећи куће. Тела њеног оца и мајке никада нису пронађена.
"Отац јој је био рибар, па смо се надали да је можда бродом изашао некуд на море иако је у том тренутку био болестан, да је можда отишао на север до Хокаида и да је то разлог зашто се не јавља. Али, то је био само пусти сан", каже ујак Шигеки.
Три недеље касније, и даље изгладнела и полунема од шока, Томока је била позвана да идентификује полураспаднуто тело једне од погинулих рођака које је у међувремену изронило на обали.
Борећи се са дубоком депресијом и нападима панике, она је престала да похађа школу, игра тенис и прати Новакове успехе.
Једини преостали сан
Много месеци касније, док је живела са ујаком у Токију, Томока је најпре почела да мало помаже у кући, а онда и да поново прати тенис и похађа дописну школу. Сада су је привлачили Новакова техника, прецизни ударци и упорност. У њој се пробудила жеља да види Новакове мечеве уживо, а пошто он никако није долазио на АТП турнир у Токију, одлучила је да почне да ради како би зарадила за авионску карту и погледала његове наступе на Ролан Гаросу или Вимблдону.
Међутим, управо у време када је прикупила новац и почела да планира пут у Европу, Томока је оболела од панцитопеније, неизлечивог имунолошког обољења у којем број белих и црвених крвних зрнаца драстично опада и смрт наступа најчешће као последица унутрашњог крварења.
У тренутку када јој је саопштена дијагноза, истопили су се сви снови о томе да узврати доброчинство ујаку помажући му у приватном послу у области информатике, да се уда и заснује сопствену породицу и погледа Новакове мечеве у Европи.
Томока је одлучила да се бори из све снаге, чак очајнички, али је истовремено и храбро прихватила чињеницу да ће упркос тој борби "отићи на онај свет, где ју је чека породица".
У тој борби, међутим, у њој се родио нови сан. Једини који сада има. Да у своје руке узме дрес и рекет које је користио Новак.
Вредност једног дреса
Њен ујак је упутио породичној фирми Ђоковића у Србији писмо у којем их је замолио да јој испуне ту жељу и притом приложио вредне поклоне – традиционални кимоно и слику одштампану на дрворезу. Међутим, тај пакет се неиспоручен вратио са српске царине у Јапан.
"Понестаје нам времена, а чак и када бих пакет поново послали у Србију, он би вероватно завршио у неком складишту заједно са стотинама и хиљадама сличних пошиљака које Ђоковићи вероватно добијају. А чак и да га примете, питање је да ли би позитивно одговорили јер су вероватно затрпани захтевима за Новакове сувенире, који су сами по себи врло вредни, јер их тако много људи жели", каже резигнирано Томокин ујак. И онда, усправивши се, са новим жаром у очима додаје: "Највише бих волео да могу да је излечим, али пошто то не могу, имам само један задатак, а то је да јој испуним тај сан и тако јој дам енергију да још поживи."
Он се зато обратио и српској амбасади у Токију са молбом да помогне да Томокин поклон стигне у руке Новака Ђоковића. Особље српске амбасаде у Токију покушало је да пре почетка турнира у Лондону ступи у контакт са Новаковим тимом да добије сувенир за Томоку, али у томе није успело...
Зелена трава Вимблдона
Када се спортска и животна драма преплету, јунаци спортских битака, независно од сопствене воље, могу да постану централна фигура у нечијој борби за живот.
И ове године трава на Вимблдону је беспрекорна. Бар на почетку.
И ове године хиљаде људи се тискају пред капијама зелених стадиона жељни узбуђења и добре забаве, док сваки медиј који иоле држи до себе преноси мечеве, интервјуе, предвиђања и анализе, величајући хероје данашњице који у рукама уместо оружја држе рекет и уместо живота на коцку, поред репутације, стављају и свој банковни салдо.
И ове године далеко од очију публике, њених раздраганих поклича и медијске помпе широм света се одвијају незнане битке и неопеване драме.
Најтеже су оне битке у којима је човек од почетка осуђен на пораз, у којима нема фанфара, рефлектора и аплауза, у којима не теку шампањац и пиво, већ само сузе.
У једној таквој бици, права вредност дреса са аутограмом могла би да буде у томе што он може да послужи као признање или израз поште за храброст исказану у тешкој борби чији је исход унапред одређен. Од једног великог борца, другом великом борцу.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 26
Пошаљи коментар