Oпроштај на најбољи начин - Филип Филиповић завршио величанствену играчку каријеру

Крај једне од најдоминантнијих каријера у историји ватерпола дошао је тихо, без претходне најаве, али је завршен онако како је и цела протекла - шампионски. Филиповић је са својим Лос Анђелес Атлетик клубом освојио злато на Националном првенству САД, победом над екипом Олимпик клуба резултатом 16:15 након извођења петераца.

Као и много пута до сада, Филиповић је био централна фигура утакмице. У регуларном делу постигао је четири гола, да би у пенал серији преузео одговорност и реализовао одлучујући петерац за титулу. Проглашен је за најкориснијег играча (МВП) финала, чиме је на симболичан начин заокружио пут испуњен успесима.

"Нећете ме више видети у базену, да. То је то. Одлучио сам. Нисам желео да најављујем ништа, јер кад год сам најављивао, нешто би се десило. Као што сам рекао, добио сам сигнал и то је то. Последњи шут, последњи гол за клуб. Ови момци су били невероватни и поносан сам што сам их водио до краја", рекао је емотивни Филиповић после меча.

Финале је било драматично, а победник је одлучен тек после велике борбе и поништеног гола противничке екипе у самој завршници.

"Хајде да кажемо да је ово једно од финала за које се живи. Искрено, нисам очекивао овакву утакмицу. Знали смо да ће бити физички тешко и да они неће одустати. Али као што сам рекао раније, ово је вероватно најбоље што је светски ватерполо видео последњих месеци. Захвалан сам на томе што сам био део овог клуба, ово је моја последња утакмица у каријери и нисам могао да замислим да ће се завршити овако", истакао је српски ас.

Упитан шта ће му највише недостајати, Филиповић је дао одговор који осликава суштину његове каријере.

"Вероватно овај осећај који имам сад, енергија. Не недостају ми голови, титуле... Јер сам освојио све. Али ова пријатељства, то ће ми фалити. Сада ћу кренути другим путем. Биће ватерполо, али је другачије од играња у базену", закључио је Филиповић.

Ризница трофеја за ватерполо бесмртност

Каријера Филипа Филиповића, рођеног 2. маја 1987. године, остаће упамћена као једна од најтрофејнијих у историји овог спорта. Са репрезентацијом, за коју је одиграо 381 утакмицу и постигао 677 голова, освојио је невероватних 35 медаља.

У дресу Србије и СЦГ освојио је све што се могло освојити:

Олимпијске игре: Два злата (Рио 2016, Токио 2020) и две бронзе (Пекинг 2008, Лондон 2012).

Светска првенства: Два злата (Рим 2009, Казањ 2015), једно сребро (Шангај 2011) и једна бронза (Будимпешта 2017)

Европска првенства: Шест златних медаља (2003, 2006, 2012, 2014, 2016, 2018), једно сребро (Малага 2008)  и једна бронза (Загреб 2010).

Светска лига: Дванаест пута је био шампион овог такмичења, једна бронза (Подгорица 2009).

Ништа мање успешан није био ни на клупском нивоу, где је наступао за највеће европске тимове. Каријеру је почео у Партизану, где се домогао три узастопне домаће дупле круне. Затим је играо за Про Реко, Раднички из Крагујевца, Солнок, Олимпијакос и Нови Београд, пре епизода у Кувајту и САД. Са Про Реком је три пута био првак Европе, осам пута првак Италије, седам пута првак Купа Италије, док је са Радничким и Солноком освајао ЛЕН Еврокуп.

Списак индивидуалних признања једнако је импресиван. Четири пута је проглашен за најбољег играча света у избору ФИНА (2009, 2011, 2014, 2021), а пет пута за најбољег играча Европе. Био је МВП Олимпијских игара у Рију и Токију, као и Светског првенства у Шангају 2011. године, чиме је потврдио статус легенде која је обележила једну спортску епоху.