Дејан Савић - човек који је ватерполу одузео неизвесност

Они који се потцењивачки односе према спорту који се игра између два гола у базену, често кажу да се ватерполо игра и воли у свега три до четири земље у Европи. Нису у праву - у претходних скоро десет година изгледало је често да се игра само у једној.

Такав је утисак када се погледа списак медаља које је Дејан Савић освојио са репрезентацијом Србије, од које је направио тим којем је тешко наћи достојног противника.

Човек који је готово срастао са клупом репрезентације Србије, њено заштитно лице, константа која се не мења, прва виолина, ауторитет и добри дух, препустио је кормило мало пре обележавања десетогодишњице боравка на функцији селектора.

Савић је 28. децембра 2012. године изабран за вршиоца дужности, у тренутку када је још увек пекао неуспех на Олимпијским играма у Лондону после којег је Дејан Удовичић отишао са места селектора.

Стигао је као почетник, са великим играчким, али само кратким тренерским искуством у Црвеној звезди.

После седмог места на Светском првенству у Барселони 2013. није деловало да ће Савић постати кормилар непобедиве генерације српског ватерпола, али је златом у Светској лиги на почетку мандата наговестио да тренерски потенцијал чучи у њему и да је кадар да направи велике ствари.

Већ од Европског првенства у Будимпешти идуће године почео је успон на врх, на којем ће репрезентација Србије са Савићем дуго остати.

Као да су ватерполисти Србије на Маргит Сигету, у храму мађарског ватерпола, играли у чаробном напитку у који је као мали упао Обеликс, а не у води - уследила је незапамћена доминација.

После победе над Мађарима у сред Будимпеште, ретко ко је још увек сумњао у Дејана Савића. Од тада, Савић је постао синоним за ватерполо репрезентацију Србије, највећа звезда и заштитни знак моћне репрезентације, ауторитет који се не преиспитује.

Ређали су се пехари и победе - на европску титулу из Будимпеште, придодата је светска у Казању 2015. године, освојена је (једна од многих) Светска лига, као и Светски куп, а потврда тоталне доминације биле су Олимпијске игре гре у Рију - разбијен је мит о "уклетом" олимпијском злату, које је касније стигло и из Токија, уз чувену песму и сузе на конференцији за медије у Београду.

После Будимпеште, освојена су европска злата и 2016. у Београду и 2018. у Барселони - шест година нико у Европи није био бољи од Србије.

О Савићевом победничком карактеру, којим је успешније од било кога раније "заразио" и репрезентацију коју је водио, можда најбоље говори чињеница да са места селектора одлази после 16 освојених медаља, али у свој витрини нема ни једну једину сребрну, пошто никада није изгубио финале на великим турнирима.

Увео је Савић Србију у 14 финала и исто толико пута интонирана је на крају утакмице химна "Боже правде". И када је губио у полуфиналу, освајао је бронзу. Само понекад, кобна су била четвртфинала, а ове године у Сплиту осмина финала против Француске.

Једно или два велика такмичења свакако не могу бацити сенку на килограме злата које је Савић освојио за српски ватерполо, а на неким другим људима је задатак да смена генерација у базену и поред њега не крене по злу, и то у тренутку када Србија има клупског вицешампиона Европе и најмање два тима у елити наредне сезоне.

Што се Савића тиче, списак говори сам за себе - две узастопне златне медаље на Олимпијским играма, злато и бронза на Светском првенству, три везана злата на Европском првенству, злато и бронза на Светском купу и шест златних медаља у Светској лиги, уз победу и на Медитеранским играма.